Како је Мајка Божија достигла Своје високо изабрање? Како се припремила за тако дивно општење са Богом? Којим подвизима? Којим врлинама? Она не крије ту тајну, зато што жели да и нама укаже на пут приближавања Богу. Дакле, иако је не можемо пратити до краја, кренимо за Њом по мери наших могућности. Велику ствар Она открива скромним речима: “Јер погледа на смјерност слушкиње Своје.” Говорећи то, Пресвета Дјева је несумњиво имала намеру само да уздигне Божије снисхођење, не приписујући ништа себи. Али Дух Свети, надахњујући Њено славословље, тако је управио Њене речи, да се кроз њих показало светло лице једне од оних врлина, које највише приближавају Богу. Молитва, пост, целомудреност, вера, љубав према Богу, речју - све су врлине красиле душу Пресвете Дјеве; али све их је прекривало, допуњавало, надвисивало и пред очи Божије изводило смирење - “Јер погледа на смирење слушкиње Своје”.
Свештено предање указује и на неке нарочите случајеве у којима је смирење доносило Пресветој Богородици благодатне дарове. Она је једнако волела да беседи са Богом путем молитве, и да пажљиво слуша Његове речи кроз Свето Писмо. Једном је, у књизи пророка Исаије, прочитала пророштво о Христу и Његовој Мајци: “Ево девојка ће зачети, и родиће Сина, и наденуће му име Емануил” - вера ју је озарила, а љубав распалила пламен у Њеној души. Молила се да јој буде дато да види Мајку Емануилову и приближи јој се, не другачије него као слушкиња. Смирење јој није допуштало да се моли за непосредно приближавање самом Богочовеку. Тако је Она смирењем срца припремила у себи пут ка кротком и смиреном Господу Исусу.
У Њој су се, и пре но су изречене, испуниле Христове речи да ће се узвисити онај који себе унизи. Она се заправо молила будућој Богомајци, видљивој у огледалу пророштва, да је удостоји звања Своје слушкиње. Тако се догодило да сама постане Богомајка. “Погледа на смерност слушкиње Своје”.
ДЕВЕТА ГЛАВА
О СКРИВЕНОМ ЖИВОТУ У БОГУ И МОЛИТВЕНОМ ТИХОВАЊУ БОГОМАЈКЕ
Дан Благовести почиње да открива скривени живот у Богу Мајке Божије. Речи Архангелове износе на видело врлину Богородичину - молитвено тиховање. Он улази изненада, прекидајући Њену усамљеност и говори: “Радуј се благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама!” Колико ли је тада питања могла да постави зачуђена Марија?! Ко је тај незнанац? Одакле му право да наруши усамљеност једне девојке? Шта значи овај чудни поздрав, који непознату Дјеву уздиже изнад свих жена? Но и поред тога, Њу ништа није могло да одвоји од уобичајеног безмолвија. Осећала је покрете духа, али јој се уста нису покренула. Није журила да одговори на поздрав, него је ћутала и размишљала, “уплаши се од ријечи његове и мишљаше” (Лк. 1,29).
Анђео је, умиривши Њен дух речима “не бој се Марија” - а речи небеских Сила увек су снажне и делотворне - наставио започету благовест. Уз објашњење назива Благодатна, додаје да је Она “нашла благодат у Бога”. Затим предсказује зачеће рођење Сина, Његово спасоносно име, Његово Божанско достојанство, чудесно зацарење и бесконачно царство. Колико повода за испитивање и причу! Али Благодатна се не усуђује да испитује тајну благодати, нити да говори о ономе што је изнад речи и разума. Она ни сада не би оставила своје тиховање, да јој љубав према девствености није из срца истргла кратко питање: “Како ће то бити кад ја не знам за мужа?” Да бисмо правилно схватили ово питање Пресвете Дјеве, неопходно је да најпре напоменемо, као што и предање сведочи, да се још раније Марија обавезала да читав живот чува девственост, јер да није била везана тим заветом, будући обручена мужу, какав би разлог имала да, сазнавши за могућност рођења Сина, упита: “Како ће то бити?”. Даље, треба узети у обзир закон Мојсијев (4 Мој. 30), по коме завет дјеве или жене може бити укинут једном речју оца или мужа, а остаје тврд само ако су отац или муж чули за њега и нису га порекли. На основу овога можемо да закључимо, такођер у сагласности са предањем, да је завет девствености - који је навео Марију да на предсказање о рођењу Сина запита “Како ће то бити?” - био тада већ познат Јосифу и прихваћен са његове стране. Значи да је он Пречисту Дјеву и обручио с тим да јој само именом буде супруг, а у ствари - чувар Њене девствености, коју је ваљало тајити под спољним видом брачног савеза, у народу који задовољан видљивим благословом брака није имао много разумевања за узвишеност девствености. У таквим околностима, ма колико Марија била далеко од тога да не верује, или сумња, или приговара, или буде знатижељна, Она је просто морала да упита Анђела: “Како ће то бити кад ја не знам за мужа?”. То јест: иако имам мужа на основу обручења, ипак га немам по завету девствености. Завет је изречен и потврђен, не желим да га раскинем а то ни закон не дозвољава јер пише: “Кад који човјек учини завјет Господу, или се закуне везавши се душом својом, нека не погази ријечи своје, него нека учини све што изађе из уста његовијег” (4 Мој. 30,3). Господ не крши Своје законе. Како ће се дакле, и завет девствености сачувати, и закон испунити, и родити Син? Видите да само крајња нужност раскида свештене везе Маријиног ћутања, или боље рећи, сама благодат се излива из Њених уста, зато што се овим открива тајна Маријиног обручења са Јосифом, односно да се испод те тајне скрива друга, дубља и виша - Њено обручење са Богом. Маријино одрицање од мужа на земљи, даје Анђелу прилику да огласи Њено достојанство Богоневесте, као службу за коју је одређена: “Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те” (Лк. 1,35).
Благовест је примљена. Анђео је отишао. Логос се оваплотио. Дјева је зачела. Показала су се обележја зачећа: “Нађе се да је затруднила од Духа Светога” (Мт. 1,18). Еванђелист пише “од Духа Светога”, но Јосифу дуго није била саопштена и откривена ова тајна, и он је знао само оно што је показивао стомак: “Нађе се да је затруднила”. Јер да је знао тајну Богоневестину, да ли би могао да размишља о Њеној осуди! Да ли би могао да реши да је тајно отпусти? А он је управо размишљао о првом и одлучио се за последње: “не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити” (Мт. 1,19). Овде је и ћутање толико задивљујуће, да не знамо могу ли уопште речи да га изразе. Јосиф, видећи код Марије оно што није очекивао и што није могао да схвати, ћутао је не постављајући питања. Марија је, увиђајући опасност да буде подвргнута тешком подозрењу, па и осуди, ипак ћутала не откривајући Своју тајну. Где је Анђео благовесник Маријин? Зашто ћути и не успокојава је пред новим страхом? Где је Јосифов Анђео чувар? Зашто се тако дуго не јавља да би сачувао Праведника у тренутку када се његова чиста душа лако може помрачити неправедним, чак и богохулно подозривим мислима? И зашто, ако такво питање није неумесно, толико дуго ћути Онај Који је послао анђеле? Зашто не пожури да просвети Свога праведника, и спасе Ону у Којој је спасење свету? Очигледно, Праведник је у срцу предосећао Христове заповести, да треба имати око здраво (Мт. 6,22) и не судити да ти не би било суђено (Мт. 7,1). Зато, иако види обележја материнства, он не попушта пред помислима сумње на Дјеву. Иако зна да му Закон даје власт да јој суди, “не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити”. Ето какве је узвишене врлине чувало у себи Јосифово ћутање, а ћутање Маријино још и неупоредиво више. Јосиф је ћутањем желео да олакша Маријину трудноћу, истовремено у њему налазећи средство да прекрати своје колебање. Марија је у ћутању носила своје страховање. Њена тескоба је расла сваким даном. Шта значи тај непојмљиви подвиг ћутања? Значи да је Марија била савршени сасуд благодати. Јер као што је обичан сасуд неупотребљив када пропушта воду, тако је и духовни сасуд бескористан ако похрањену благодат не сачува у ненарушивом и смиреном тиховању, него је непотребно и некорисно испушта и губи кроз испразне, или нескромне, или нестрпљиве, или сујетне речи. И обрнуто, као што би обичан сасуд био савршен, ако би сачувао у својој унутрашњости без и најмањег губитка не само отечност која је у њега уливена, већ и њена испарења, и кога ни ударци не би могли поломити, ни ветар или огањ разруштити, тако је савршен духовни сасуд “који има тајну вјере у чистој савјести” (1. Тим. 3,9), и у тишини срца, у безмолвију целог свог бића, чува поверену му благодат са таквом чврстином, којој никакви ударци зла, никакава страст, никакво искушење не могу наудити. Марија је са Јелисаветом разговарала о Својој тајни, зато што је Јелисавети тајна већ била откривена Духом Светим. Он сам је говорио кроз уста обе. Да је почела о тајни да говори са Јосифом, то би било по сопственој, људској вољи или из страха. Следствено томе, о Божанској тајни говорила би без Божанског подстицаја. Она сад ћути, кријући тајну од онога коме је Њено срце било откривено више но ма коме на земљи, и који је управо стога изабран да буде чувар Њене девствености. Крила је тајну, свесна да тиме доводи Себе у опасност не само од осуде, него - како вели свети Златоуст - и од смрти. Такво ћутање сведочи на прави начин да је Марија савршено чувала и чврсто држала Реч Божију примљену у своја недра, љубећи је више од самог Свог живота. У таквом се тиховању врши непрестана, чиста, велика жртва Богу Логосу. О дивна Тиховатељко! Није ли било лакше да сама саопштиш Јосифу оно, о чему ће га касније известити Анђео? Зашто си чекала удаљеног небеског гласника? Зашто ниси похитала да помогнеш Праведнику који умало да падне у неправедност? Без сумње зато, “да те не виде људи” са Твојом врлином, са Твојом благодаћу, са Твојим достојанством, него само Отац Твој небески, “који види тајно” (Мт. 6,18). Онда не изненађује да је и Божанско откривење на трен заћутало, не би ли показало и нама за поуку открило још веће врлине. Када је извршена Маријина безмолвна жртва, и када се Јосифова мисао коначно утврдила у бестрашћу, са неба је дошла реч да крунише подвиг молчанија. Маријина патња је прекраћена, а Јосифу је откривена велика тајна побожности: “Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну Анђео Господњи говорећи: Јосифе сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога” (Мт. 1,20).
Ко буде имао довољно снаге да следи Марију по целом путу Њеног земног живота, моћи ће да примети да је Њеном карактеру својствено дубоко и потпуно безмолвије, унутарња сабраност, речју - скривени живот у Богу. Ни највећа радост, ни најдубља туга нису могли да измене ово постојано расположење духа.
Тајну Богородичиног високог достојанства откривали су, у већој или мањој мери, анђели, звезда, мудраци, пастири и старац Симеон. Али анђели су се вратили на небо, мудраци на исток, звезда је ишчезла, а Симеон је с миром отпуштен из овога света. Сва Светлост славе Витлејемске угашена је гневним духом Иродовим и крвљу младенаца. Марија се скривала час у Египту, час у Назарету, а Њена слава и достојанство - у срцу Њеном: “А Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему” (Лк. 2,19).
Дошло је време када се глас о премудрости и чудотворству Маријиног Сина раширио по свој Јудеји и Галилеји. Одбљесак Синовљеве славе морао би да озари и мајчино лице. Једном се то и збило. Нека жена, можда и сама мајка, разумела је јасније од других каква је то радост - бити благословена мајка. Испред мноштва окупљеног народа у заносу је прославила Исуса и заједно с Њим Мајку Његову: “подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила, и дојке које си сисао!” (Лк. 11,27). Приметићете да она околиши, јер блаженим назива утробу и дојке, а да при томе не именује Ону коју прославља. Зашто тако? Сигурно зато што је не познаје ни лично, ни по имену.
Други су Марију знали и лично и по имену, па су ипак остајали у тами, не могавши да је истински познају. Слушајте шта кажу суграђани и суседи Господа Исуса и Мајке Његове: “Откуд овоме премудрост ова и моћи?” (Мт. 13,54). Они дакле слушају премудрост Исусову, виде и признају Његова чудеса, и потакнути њима желе да сазнају све што се Њега тиче. “Није ли ово дрводељин син? Не зове ли се мати Његова Марија?” (Мт. 13,55). Они не умеју да кажу: Јосиф син Давидов, или Марија кћи Давидова; они знају само оно што виде својим очима - да је Јосиф занатлија и да је Марија његова жена. Како је могуће да не знају оно, што су се Јевреји тако пажљиво старали да знају о себи и о другима? Како да не знају род и порекло Маријино? Ово се не може другачији објаснити, него да Пресвета Дјева није желела да људи обрате пажњу на Њу, није тражила никакву утеху на земљи, није хтела ни да се у беди теши пред људима угледом рода коме припада, па је баш зато скривала у тишини Своје порекло, исто као и врлине и благодат.
Коначно, стоји “код крста Исусова мати Његова” (Јн. 19,25), и оружје које је прорекао Симеон, заиста пробада Њену душу. Ни остали нису могли бити равнодушни. Још док је Он носио Свој крст “за њим иђаше велико мноштво народа и жене које плакаху и нарицаху за њим”. После распећа, “сав народ који се бијаше скупио да гледа овај призор, кад видје шта би, врати се бијући се у прса” (Лк. 23, 27 и 48). Шта је требало очекивати од Мајке Онога кога су распели, док је стајала крај Његовог крста? Ридање, нарицање, вапаје, крике? Ништа слично нисмо ни видели ни чули. Она је без сумње патила како нико никада на земљи није патио, осим самог распетог Господа. Но бура страдања Њу није усковитлала и потопила, већ се непрестано губила у неизмерном бездану Њеног трпљења, смирења, вере, наде, као и безусловне преданости вољи Божијој.
Пођимо за Распетим, кроз врата гроба, у област славе Васкрслога. Сада већ не само први него и последњи ученик слави Његово Божанство: “Господ мој и Бог мој!” (Јн. 21,28). За славом Васкрсења Господњег, одмах следи нова слава - Вазнесење Његово на небо. Након Вазнесења, “апостоли “бејаху истрајно и једнодушно на молитви и мољењу, са женама и Маријом матером Исусовом” (Дап. 1,14). Зашто је Мати Исусова овде поменута не само после апостола, него чак и после непознатих жена? Каква неочекивана прича! Зар онај ко то приповеда недовољно познаје и поштује Богородицу? Сачувај нас Боже такве помисли, јер је увредљива и за Мајку Божију и за светог Еванђелисту Луку! Шта онда то значи? Значи да је свети Лука у књизи Дела Апостолских Пресвету Дјеву описао онако, како је Она сама постављала себе међу апостолима. Иако је по великој благодати у духу невидљиво предстојала апостолском сабору, по смирености срца, у телу, очигледно да није допуштала никакву славу за себе, нити је употребљавала било каква преимућства, већ је стављала себе у ред са осталим женама, и личним примером их учила ономе чему ће их после апостоли учити речима: “жене ваше у Црквама да ћуте” (1. Кор. 14,34); “жена нека се учи у миру са сваком покорношћу; али жени не допуштам да буде учитељ” (1. Тим. 2,11-12).
Превод са руског
Младен Станковић
Овај текст је преузет са адресе http://www.eparhija-dalmatinska.hr