Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем

Епископ бањалучки Јефрем (у свијету Миле Милутиновић) рођен је у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у мјесту рођења, а VII и VIII разред у Санском Мосту, гдје потом похађа гимназију.

Опширније...

Служба Св. Свештеномученику Платону

Храм Христа Спаситеља Бања Лука

Oва славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (на турском Бојадос), измедју Слимврије и Цариграда. Родитељи Свете Петке беху имућни и побожни људи; живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке, они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности, учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Света Петка као десетогодишња девојцица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Јевандјеља: „Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде“ (Мк. 8, 34).
И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, а сама обуче његове дроњке. Када додје кући и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго запретише да више то не чини. На грдње због тога она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.

Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног, Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижнишког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као епископ се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престрављења он створи многа чудеса.

По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима. Угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљаваше своје тело и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаше дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи их, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предградју при цркви Покрова Пресвете Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.

Испуњавајуци своју давнашњу жељу Света Петка отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, настани се у Јорданској пустињи. Ту проводјасе равноангелни живот. Подржавајући пророка Илију и Јована Крститеља, Света Петка се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи од жеге и од мраза, она упираше очи само ка Јединоме Богу, Који смирене срцем може спасти од малодушности и душевне буре. Ко би могао исказати све трудове и патње, муке и искушења демонска које претрпе света Параскева у току многих година. Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, помислима и дјаволима водила док их није потпуно победила? Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света, она се бринула једино о очишћењу своје душе, о одговору на будућем суду и о сусрету са Небеским Жеником. „Тебе, Жениче мој, тражим“, говораше Преподобна Параскева – Света Петка, и стално имадјаше на уму речи из Песме над песмама: „Покажи ми се ти кога љуби моја душа“ (1, 6). Њена главна и непрекидна брига беше: како упалити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Небеском Женику, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе и говораше: „Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем?“ (Пс. 41, 3).

Док такав живот у пустињи водјаже Преподобна Параскева – Света Петка, лукави враг јој завидјаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, да би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева „изабра Вишњега себи за уточиште“ (Пс. 90, 9) и Његовом помоћи, а знамењем светога Крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све дјавоље замке, и потпуно победи дјавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум и победи дјавола као Давид Голијата.

Украсивши душу таквим подвизима и врлинама, Света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се њој испуни пророчка реч: „Цару ће омилети лепота твоја“ (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Света Параскева – Света Петка, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога Живога.

Тако живеци дуги низ година у пустињи Преподобна Параскева, кад једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умиљењем пружаше руке своје к небу угледа ангела Божјег у облику пресветлог младића, који дошавши к њој рече: „Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом се преселиш Господу.“