Епископ бањалучки

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем

Епископ бањалучки Јефрем (у свијету Миле Милутиновић) рођен је у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у мјесту рођења, а VII и VIII разред у Санском Мосту, гдје потом похађа гимназију.

Опширније...

Служба Св. Платону

Служба Св. Свештеномученику Платону

Црквени календар

Историјат града

Индекс чланка
Историјат града
Страна 2
Страна 3
Страна 4
Страна 5
Страна 6
Страна 7
Страна 8
Страна 9
Све стране

СРПСКИ НАРОД И ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У БАЊОЈ ЛУЦИ

 

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

 

Словенска племена досељена су на ове просторе из Подунавља, са Карпата, у првој половини 7. вијека. Овдашњи ранији трагови организовања хришћанске цркве углавном су уништени у најездама Западних и Источних Гота и у немирним годинама Сеоба народа. Извори спомињу двије Епископије на простору данашње Босне и Херцеговине - Бестоенску, тачније, учешће бестоенског Епископа Андрије, чије је сједиште било у античком мјесту Bistue, на путу Salona-Argentaria (Сплит-Сребреница), у мјесту које се данас зове мало Мошуње, на Салонитанском синоду 530. године и 533. године, као и ранохришћанску Епископију Baloienensis, у мјесту Baloie, негдје код данашњег Мркоњић Града или Пецке.

Хришћанство се значајније почело ширити и утврђивати у нашем народу у 9. вијеку, када су Свети Апостоли Ћирило и Методије, превели црквене књиге са грчког на словенски језик и омугућили богослужења на народу разумљивом језику, што је многе привукло новој вјери.

Византијски цар Константин VII Порфирогенит (905-959) у свом познатом дјелу ''De administrando imperio'' (''О управљању царством'') из 950. године, биљежи да су се српска племена груписала углавном по планинским предјелима од Саве до Пљеве на западу, до Лима и Западне Мораве на истоку и од Цетине до Бојане на југозападу, док су хрватска племена заузела простор од Цетине, Ливна, Имоте и Пљеве до Динарских планина, сјеверозападно од српских племена. У поменутом дјелу се каже да је у 10. вијеку велики дио територије на којем су се Срби населили био под влашћу српског кнеза Часлава. Порфирогенит тврди да је у првој половини 10. вијека, и то све до ријеке Саве, Босна била у саставу српске државе. Из Барског родослова - Љетописа попа Дукљанина, из 12. вијека, сазнајемо да је у Босну провалио мађарски кнез Киз, да му се Часлав супротставио и тешко га поразио, али да су Мађари покренули нови поход.

 

За вријеме владавине Бана Кулина (1180-1204) постојала је у Босни једна Епископија. У Хуму је тада владао кнез Мирослав, зет Кулина бана, и брат Стефана Немање, који је, како наводе црквени извори, био ''познат као одлучан и вјеран син источне цркве''. Борба између источне и западне цркве започела је управо у ово вријеме. На Кулина бана устадоше мађарски краљ Бела III и његов син Емерик, тражећи да овај призна науку и обичаје римске цркве. Кулин бан је својим дипломатским умијећем успио да среди односе са Угарском, и да обезбиједи даље напредовање Босанске цркве, али је у Босну довео и прве римокатолике: ердељске Сасе и Латине из Далматинског приморја, да копају руде.

У трећој деценији 12. вијека Угарској је пошло за руком да потчини Босну, да би у вријеме владавине бана Матеје Нинослава (1232-1250) и Пријезде (1250-1278), дијелови Босне поново стекли самосталност. Ипак, под притиском Мађарске, бан Нинослав је пристао уз Римокатоличку цркву која се почиње ширити и јачати у Босни. Послије његове смрти Босна се распала, па је тек бан Стефан II Котроманић, као ''православни од дјетињства'', за вријеме своје владавине (1314-1354) успио ојачати и државу и Православну цркву.

 

Туторства Угарске дефинитивно се ослободио краљ Твртко I (1377-1391), који се као потомак Немањића крунисао у манастиру Милешеви, у јесен 1377. године.

Овај владар помагао је и развијао православље у Босни, а на Косову је био вјеран савезник кнезу Лазару. Православна вјера је напредовала, али Твртко I је био толерантан и према Римокатолицима.

 

Након Тврткове смрти 1391. године почиње унутрашња борба за власт у Босни, промијенило се неколико неспособних владара, а 1463. године Босну су коначно заузели Турци, смакнувши посљедњег босанског краља Стјепана Томашевића (1461-1463). Посљедњи је под Турке пао Хум, након јуначке одбране Стјепана Вукчића - Косаче и његових старијих синова (1483).

 

Свети Сава и самосталност Српске цркве

 

Све до 1219. године Српски народ није био обухваћен јединственом црквеном организацијом. Једним дијелом нашао се на територијама под јурисдикцијом латинске Сплитске и Барске, повремено и Дубровачке Архиепископије, а другим дијелом је био потчињен Епископијама Охридске цркве. Граница између источне и западне цркве пролазила је све до 12. вијека преко српских земаља.

 

Трећи син великог српског жупана Стефана Немање, Растко, замонашио се на Светој Гори 1191. године, добивши име Сава. Управо је њему пошло за руком да у Никеји, од цара Теодора II Ласкариса и патријарха Mанојла Харитопула, 1219. године издејствује аутокефалност Српске цркве. Нова аутокефална Српска црква, након сабора у Жичи, одржаног 1220. године, обухватала је осам Епископија, међу којима су двије, Захумска и Дабарска одиграле веома значајну улогу у животу Срба у западним областима.

Управо у доба кад је Српска црква стекла самосталност, а 1221. године и организовала Православне епископије, интензивиране су оптужбе да су у Босни узели маха ''јеретици''.

Прогоне тих ''јеретика'', вршили су угарски феудалци на подстицај католичког бискупа и уз подршку угарског краља. Ти походи имали су, у ствари, политичке и економске интересе јер су, с једне стране омогућавали запосиједање територија босанског владара, а с друге пљачку области у којима се, наводно, ''јерес'' сузбијала.

 

 

Свети Сава издејствовао самосталност Српске цркве