Епископ бањалучки

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем

Епископ бањалучки Јефрем (у свијету Миле Милутиновић) рођен је у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у мјесту рођења, а VII и VIII разред у Санском Мосту, гдје потом похађа гимназију.

Опширније...

Служба Св. Платону

Служба Св. Свештеномученику Платону

Црквени календар

Историјат храма

Индекс чланка
Историјат храма
Страна 2
Страна 3
Страна 4
Страна 5
Страна 6
Страна 7
Страна 8
Страна 9
Страна 10
Страна 11
Страна 12
Страна 13
Страна 14
Све стране

АРХИТЕКТОНСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ХРАМА СВ. ТРОЈИЦЕ

 

За бањолучки Саборни храм изабран је пројекат познатог београдског архитекте Душана Живановића (1853-1937) који је студије завршио у Бечу код професора Теофила Ханзена. Живановић је био запослен у Министарству грађевина од 1878. до пензионисања 1924. године. Његов сакрални опус се у цјелини може везати за тражење националног стила у српској архитектури. Пројектовао је многе храмове, а врхунац његовог рада у ханзеновском стилу представља храм у Крушевцу, пројектован 1890-1891, грађен до 1904. године. Била је то најмонументалнија Живановићева градска црква до ове у Бањој Луци, саграђене много доцније (1925-1939).

 

 

Пројекат Саборног храма, аутора Душана Живановића, архитекте из Београда

 

Живановић је, уједно, једини од Ханзенових српских ученика, који је почетком 20. вијека учинио стилски заокрет, када се, у вријеме популарног угледања на српске, превасходно моравске градитељске узоре, окренуо смјеру националног стила. ''Ипак, његов раскид са 'ханзенатиком' није био радикалан и нагао. Сећања на облике Ханзенове школе, он ће испољити касније, између два светска рата, на цркви у Бањалуци'', наводи Богдан Несторовић.

 

Одлука да се репрезентативни бањолучки Саборни храм са високим надалеко уочљивим звоником подигне на слободном простору између будућих банских палата, била је веома промишљена, јер да је храм саграђен на некој другој локацији у граду, добио би мањи урбанистички и ликовни значај. ''Висинска и стилска кореспонденција Саборне цркве и свјетовних установа на Тргу Цара Душана, показала је намјеру наручилаца да нагласе чврсто јединство Цркве и државе у Краљевини, поготово у западним српским крајевима, гдје под туђинском влашћу није могло бити говора да се гради у знаку монументалног српско-византијског стила''.

 

 

Завршни радови на изградњи Саборног храма Свете Тројице 1927. године

 

 

Храм при завршетку градње 1929. године

 

 

Саборни храм Св. Тројице док још није срушен хотел ''Балкан''

 

 

Саборни храм Св. Тројице под сњежним покривачем 1929. године

 

 

Саборни храм Св. Тројице са зградом Банске управе

 

Према Живановићевом пројекту, Саборни храм Свете Тројице замишљен је као грађевина основе уписаног крста развијеног типа, са доминантним централним, и четири мања кубета, распоређеним на угаоним просторима, одвојеним од средишњег дијела храма. Звоник, подигнут на југоисточној страни, органски је повезан са црквом приземним тродијелним аркадним тријемом. Храм је имао улазе на западној и бочним странама.

 

Ријеч је о грађевини хетерогеног стила, донекле инспирисаној рјешењем Милутинове хиландарске цркве с краја тринаестог вијека, споменицима моравске школе, као и тековинама српске варијанте ''ханзенатске'' сакралне архитектуре с краја 19. вијека. Елементи различитих епоха архитектуре овдје су спојени у чврсту, компактну, хомогену градитељску цјелину, с тим што највише има елемената карактеристичних за Ханзенову градитељску школу. Они су садржани у основи грађевине у облику грчког крста, у који је уписан други крст, разуђеним ханзеновски ''блоковитим'' волуменима на којима преовлађује зидни парапет над отворима, обради зидних површина хоризонталним црвеним жутим појасевима у малтеру, распореду централне и угаоних купола, диспозицији звоника и облику трема, попут Ивачковићевог рјешења на Преображенској цркви у Панчеву, примјени тростране апсиде, третману првостепене пластике и профилације звоника...

 

Зидна платна оживљена су моравском пластиком и декорацијом - розетама, нишама, тимпанонима, полуколонетама, архиволтама, преплетима, док су западно, сјеверно и јужно прочеље обликовани истовјетно с композицијом ризалтно истуреног блока, завршеног полукружним моравским забатом, што се може сматрати комбинацијом рјешења преузетих са западних прочеља Лазарице и Раванице.

 

 

Саборни храм Свете Тројице и Господска улица

 

Дванаестострано кубе над наосом (распона шест метара) инспирисано је куполом Милутинове хиландарске цркве, с масивним тамбуром, споља олакшаним витким декоративним полуколонетама.

 

Како наводи професор Кадијевић, структурално чистим просторним и функционалним рјешењем, хармоничном композицијом храма и звоника бањолучка црква се приближила зрелијим конструктивним приступима у српском сакралном неимарству, а оживљавање крстообразне основе и других начела Ханзенове школе, упадљиво наглашених у контури ове сакралне грађевине, истичу Живановићеву намјеру да на опроштајном дјелу (Живановић је умро 1937. године, дочекавши да овај храм по његовом пројекту буде изграђен, али не и потпуно завршен) изрази суму сопствених трагања за моделом националне сакралне грађевине, базирану на помирењу српске средњовјековне традиције и строгих бечких академских поука.

По упечатљивим архитектонским вриједностима и доминантном урбанистичком положају који је Саборни храм Свете Тројице имао у амбијенту града Бање Луке, он представља, како закључује професор Кадијевић, значајно остварење наше новије архитектуре.