УНУТРАШЊЕ УРЕЂЕЊЕ САБОРНОГ ХРАМА
Године 1929. долази до реорганизације државне управе и Краљевина Југославија, умјесто на области, бива подијељена на девет бановина. За првог бана Врбаске бановине са сједиштем у Бањој Луци дође далековиди и агилни Светислав - Тиса Милосављевић, који је сву своју пажњу и огромно искуство усмјерио на неимарске радове. За неколико година, бан Милосављевић је препородио Бању Луку, створивши од ње модерну европску варош.
Једна од првих банових брига била је да сагради палату, гдје ће смјестити све дијелове банске управе, који су у почетку били размјештени по приватним зградама у граду. Управо та идеја ишла је у прилог градњи овдашње Саборне цркве. Не могавши наћи подеснијег градилишта за палату Банске управе, бан Милосављевић једва је дочекао понуду Црквене општине да откупи земљиште на коме су били: хотел ''Балкан'', којим се поносио сваки Србин Крајишник, као да је његова очевина, бивша Стара српска школа, зграда СПД ''Јединство'', Занатлијски дом и Богословија.
Погодба је брзо склопљена, општина је могла без бриге наставити започету градњу цркве. Тако, закључује Бијелић, ''брижним, несебичним и неуморним радом данашњих родољуба дође православље Бање Луке и околице до много љепшег Божјег храма, већ што га замишљаху наши блаженопочивши родољуби прије 70 година.''
Земљиште на којем је био хотел ''Балкан'' и објекти око њега, власништво Црквене општине, продати да би се обезбиједио новац за завршетак Саборног храма
Најпознатији умјетници осликавају храм
Прво богослужење у саграђеном, али недовршеном храму одржано је 15. септембра 1928. године, поводом десетогодишњице пробоја Солунског фронта. У наредних неколико година прикупљана су средства за унутрашње уређење храма, и 1935. године ''Врбаске новине'' су донијеле оглас, којим Српска православна црквена општина Бања Лука обавјештава грађанство да ће те године приступити унутрашњим радовима у својој новосаграђеној цркви, а ради се о, како се каже, изради икона на иконостасу и фресака на зидовима; изради орнамената на зидовима те умјетничко-резбарској изради иконостаса и Устолованија.
На овај посао, пише у поменутом огласу, могу се јавити само ''признати академски сликари, умјетници и резбари, који су се истакли својим радовима на овом пољу и то за поједине послове или за целокупан посао...''
''Врбаске новине'' забиљежиле су да је у вези са декорисањем унутрашњости српске православне Саборне цркве у Бањој Луци боравио познати дуборезац и зограф Лазар Личеноски из Галичника у јужној Србији, ''у којем се крају по закону традиције ова наша средовечна уметност у пуној мери још и данас одржава''.
Поред овог умјетника, у тексту се спомињу и Славко Томерлин из Загреба, Роман Петровић из Сарајева, те Милан Четић из Приједора, што показује да је уређење бањолучке Саборне цркве изазвало велико интересовање међу познатим умјетницима, који су пожељели да своја имена упишу у историјат овога храма.
У саграђеном, али неосликаном храму обављана богослужења
Унутрашњост неосликаног храма Свете Тројице (поглед од олтара према галерији, односно главном порталу)
Богослужења у незавршеном Саборном храму обављана су све до јануара 1938. године. У међувремену, прикупљена су потребна средства, те је одлучено да се приступи завршним радовима на ентеријеру храма. Професор Предраг Лазаревић, чији је отац Тодор Лазаревић био бан у Врбаској бановини, свједочи да богослужења у марту 1938. године нису обављана у храму, јер, када је 21. марта те године умро његов отац, бан Лазаревић, опијело није могло бити обављено у храму.
''Мој покојни отац је три дана лежао (као што је то у оно доба био обичај, по протоколу) у великој сали Банског двора, где је владика Василије (Поповић) обавио опело, јер су у цркви радили зографи. Народ се пред сахрану скупљао у црквеној порти, било је много свештеника'', каже професор Лазаревић.
Посао на изради ентеријера добио је познати академски сликар, ''наше горе лист'', Јован Бијелић (1886-1964), рођен у Петровцу, и група ''Облик'', коју је он формирао, а којој су припадали и Вељко Станојевић (1892-1967), Петар Сухачов и Светислав Страла (1891-1957). Тако је орнаментика у Храму Свете Тројице дјело Бијелића, Страле и Станојевића, док су фреске и иконе израдили Сухачов (познати академски сликар, руски емигрант) и Јарослав Кратина (1893-1973). Нацрт иконостаса, полијелеј и столарију урадио је Григорије Самојлов (1904-1989). Радови на ентеријеру трајали су до 1939. године, када је, уз присуство двадесет хиљада вjерника, Саборни храм Свете Тројице свечано освећен.
Фреска Христос у храму, рад Петра Сухачева у Храму Свете Тројице
Занимљив је податак да су неки од ових умјетника, тачније, Јован Бијелић, Вељко Станојевић и Светислав Страла, излагали своја дјела у Бањој Луци 1931. године, на изложби групе ''Облик'' под покровитељством бана Светислава-Тисе Милосављевића, и, вјероватно већ тада, видјевши изграђен монументални Саборни храм, пожељели да га украсе фрескама, иконама и орнаментима.
Архитекта Григорије Самојлов записао је своја сјећања ''о пројектовању и реализацији ентеријера Православне цркве у Бањој Луци''.
Самојлов подсјећа да је половином 1936. године расписан конкурс за идејно рјешење иконостаса за бањолучки храм. Као асистент за предмет Српско-византијска архитектура, на Архитектонском одсеку Техничког факултета Београдског универзитета, сматрао је, каже, својом дужношћу да се јави на овај конкурс.
Одмах је схватио да се не ради само о иконостасу, него о комплетном ентеријеру.
''Из 'Политике' од 14. 9. 1936. године дознао сам о додељеној ми првој награди, а кроз кратко време стигао је и позив од Црквене општине да дођем у Бању Луку ради договора о свим потребним радовима и склапању уговора'', биљежи Самојлов.
Дочекао га је, сјећа се, прота Душан Мачкић и показао му храм. ''Неколико лепих розета на фасадама цркве дало ми је идеју да то буде везни елемент између екстеријера и ентеријера (округли медаљони са апостолима на средњем делу иконостаса).''
Требало је израдити идејна рјешења за обраду лукова, зидова и куполе, пријесто за патријарха и митрополита, постоље за Плаштаницу (са могућношћу пролаза испод ње), свијећњаке, кандила...
На лицитацији столарских радова најповољнији је био Драгоје Барац, са својом радионицом за умјетничку столарију, најбољом у то вријеме у Београду. Резултат његовог рада биле су прекрасне резбарије које су заустављале погледе вјерника.
Пројекат иконостаса Саборног храма Свете Тројице урадио Григорије Самојлов, по којем је прекрасне резбарије израдио Драгоје Барац
Велики полијелеј са богатом орнаментиком од бронзе радила је фирма ''Бералус'' из Београда, као и остала свијетлећа тијела.
''Уместо уобичајеног покривања свих површина зидова великом количином релативно ситних композиција, предвидео сам места за мањи број великих композиција, међусобно издвојеним једнобојном површином и орнаментираним луковима и пиластрима, да би се добила монументална мирноћа и јединство простора'', открива даље умјетник.
Срећном околношћу, како каже Самојлов, сликарски радови били су повјерени ''једном од најталентованијих уметника српског сликарства тог времена - Јовану Бијелићу''. Чврста структура његових композиција, мајсторска расподјела свијетлог и тамног, са понеким смјелим акцентом живе боје, умногоме су допринијели ''да ентеријер бањолучке цркве буде један од најлепших међу православним црквама у нашој земљи''.
Самојлов о пословима који су његових руку дјело свједочи такође да је ''имајући на уму да се боје рађају са појавом светлости и нестају са њеним гашењем'', посебну пажњу обратио на распоред и врсту свијетлећих тијела, како видљивих тако и сакривених рефлектора, а такође и на редослијед њиховог паљења и гашења, чиме су постизани жељени ликовни ефекти.
Поред наведених умјетника који су радили на ентеријеру Саборног храма Свете Тројице, историчар умјетности Данка Дамјановић спомиње да је овдашњи сликар Перо Поповић (1881-1941) израдио картоне по којима су доцније изведени мозаици на порталима храма, те сликара Катића, који је ''радећи на ентеријеру овдашње цркве 1934. године нашао се и у дому Тодора-Тоде Лазаревића, гдје ради портрет његовог сина Предрага...''
Дамјановићева наводи и занимљивe податке о сликару Васи Поморишцу (1893- 1961), о његовој и жељи чланова Уметничке групе ''Зограф'' (1927-1941), чији је он оснивач, да раде на ентеријеру овдашње Саборне цркве, али због сплета разних околности (Поморишац је у вријеме кад је посао договаран био у Паризу, а остали из групе ''Зограф'' нису се довољно ангажовали да се тај посао добије) Црквена општина Бања Лука рад на ентеријеру повјерава Јовану Бијелићу и сликарској групи ''Облик''.
У потрази за подацима о ентеријеру Саборног храма Свете Тројице, Дамјановићева биљежи још једно вриједно свједочанство из којег сазнајемо да је бањолучки професор Владимир Вулин тврдио да је осликавање Храма Свете Тројице коштало 1,000.000 динара. Кад је ријеч о изгледу ентеријера професор Вулин је памтио да су у доњим дијеловима на зидовима постављене тамно црвено-сиве парапетне плоче, а да су са стране стајале од ораховине резбарене смеђе обојене столице. Цио ентеријер, према његовим ријечима, био је осликан сценама из историје српског народа, 'српска историја кроз ликове'', како је Дамјановићевој 13. априла 1995. године рекао професор Вулин.
Сликарска декорација Саборног храма Свете Тројице коштала је 400.000 динара, дрвене украсе у храму урадио је Драгоје Барац за 280.000 динара, звона су плаћена 250.000, часовник на звонику 110.000 динара, полијелеји 82.000, електрична инсталација 65.000, механизам за електрично звоњење 50.000, инсталција мегафона и микрофона 38.000, уређење и ограда порте са дограђивањем крипте 250.000 динара, што је укупно износило осам милиона динара, без земљишта.
Све електричне инсталације заједно са уређајима за звоњење и електрични часовник пројектовао је бањолучки инжењер Фрањо Дивишек, ондашњи директор бањолучке Техничке школе.
Иконостас Саборног храма Свете Тројице
Детаљи на унутрашњим зидовима Саборног храма Свете Тројице
Чувени бањолучки часовничар Хинко Хруби, Чех, погодио је са црквеном општином Бања Лука 1937/38. године и набавио црквени часовник, чији је механизам тежио 150 кг и био израђен у Њемачкој, док су бројчаници и казаљке стигли из Чехословачке. Механизам је уградио Гвидо Замоло, некадашњи најбољи шегрт мајстора Хрубија, а у то доба његов запосленик. Замоло је механизам повезао са звонима, тако да је часовник откуцавао сваких четврт, пола и пуни сат, различитим звуком звона. Старији Бањолучани се сјећају да у тих неколико година колико је стајао часовник на звонику Саборног храма Свете Тројице (док није порушен и храм и звоник 1941) нису морали да имају сопствене часовнике да би знали колико је сати. И не само да су могли да чују, него се часовник на високом звонику видио на далеко из свих дијелова града.
Потомци породице Замоло памте још један податак: Гвидо Замоло је по наређењу усташких власти и скинуо часовник и цио механизам прије минирања звоника 1941. године.
Одбор СПЦО Бања Лука пред главним порталом Саборног храма Свете Тројице
Опијело пред Саборним храмом
Свечаност пред Храмом Св. Тројице 1935-36, са тадашњим баном Богољубом Кујунџићем
Вјерски збор пред Саборним храмом
Сватови пред Саборним храмом почетком тридесетих година 20. вијек