Епископ бањалучки

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем

Епископ бањалучки Јефрем (у свијету Миле Милутиновић) рођен је у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у мјесту рођења, а VII и VIII разред у Санском Мосту, гдје потом похађа гимназију.

Опширније...

Служба Св. Платону

Служба Св. Свештеномученику Платону

Црквени календар

Историјат храма

Индекс чланка
Историјат храма
Страна 2
Страна 3
Страна 4
Страна 5
Страна 6
Страна 7
Страна 8
Страна 9
Страна 10
Страна 11
Страна 12
Страна 13
Страна 14
Све стране

МУЧЕНИЧКА СМРТ ВЛАДИКЕ ПЛАТОНА

 

 

Платон (Јовановић) Епископ бањалучки

 

 

Свети Свештеномученик Платон

 

Бомбардовање Саборног храма Свете Тројице било је јасна порука усташке власти бањолучким Србима: оно што је задесило Саборни храм, чекало је и њих саме. Знајући колико су Срби одани својој вјери и Цркви и да ће се ''ако ударе на пастира овце разбјежати саме'', послије уништења храма кренули су да на сваки начин обезглаве Православну цркву у Бањој Луци. Први на удару био је владика Платон.

 

У Бањој Луци је постављен за стожерника Виктор Гутић, освједочени злочинац, кога на зло није требало тјерати. На сопствену иницијативу чинио је дотле нечувена злодјела у Бањој Луци и околини.

 

Према усташкој наредби од 23. априла 1941. године, сви Србијанци морали су да напусте, како су окупатори говорили "хрватско тло'' и врате се у Србију. Истовремено, Гутић је издао наредбу по којој је прота Душан Мачкић требао да замјењује протјераног владику као ''повјереник испред хрватских власти у пословима Бањалучке епархије''.

 

Владика Платон је са најближим сарадницима, протом Јовом Давидовићем, Петром Рађеновићем, Савом Рађеновићем и Бранимиром Давидовићем, одлучио да се, у складу са својим могућностима, одупре оваквом Гутићевом ставу, да остане са својим свештенством и вјерујућим народом, који су му као архијереју повјерени. Он пише стожернику Гутићу писмо, за које ће, деценијама доцније, његов насљедник на епископском трону, владика Јефрем, рећи: "Ово писмо спада у ред антологијских одбрана права и обавеза свештенослужитеља, а прије свега епископа, да остану вјерни архијерејској заклетви и онда када је лични живот у питању''.

 

У поменутом писму, владика Платон каже: "Ја сам канонски и законски од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао се пред Богом, Црквом и народом, да ћу водити бригу о својој духовној пастви, трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојно, живот и судбину своју, са животом и судбином свог духовног стада, и остајући у његовој средини, на духовној стражи, за све вријеме докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као 'пастир добри који душу полаже за овце своје.' На то сам се заклео и заветовао примајући епископски чин, и преузимајући под своју управу Епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и дајем израза својој вољи...''

 

 

Пренос моштију Св. Свмч. Платона (Јовановића) и земних остатака Митрополита Василија (Поповића): обраћање Епископа Андреја вјерницима

 

Овај одговор, упућен усташком стожернику Гутићу 1. маја 1941. године, достављен је и свештенству и вјерницима на терену Епархије. У недјељу, 4. маја, усташе су наредиле Епископу Платону да у року од неколико часова напусти град. Истог дана он се обратио за помоћ бискупу Јосипу Гарићу за којег Виктор Новак у свом дјелу ''Magnum crimen'' каже да је учествовао у кројењу судбине Епископа Платона.

 

Усташки џелати били су пренеражени тврдим и недвосмисленим ставом Епископа Платона, али нису устукнули у свом монструозном науму. Болесног и изнемоглог Епископа Платона, усташе су ухапсиле ноћу, између 4. и 5. маја 1941. године, заједно са протом Душаном Суботићем, парохом градишким, и одвезли их аутомобилом путем Бања Лука - Котор-Варош. Десетак километара од Бање Луке, на обали ријеке Врбање, крвници су их најприје свирепо мучили, а потом убили и бацили у набујалу Врбању. Крвава ријека донијела их је у Врбас, гдје су, двадесетак дана доцније, у селу Кумсале, пронађена њихова унакажена тијела. Прота Душан Суботић сахрањен је, према ријечима Ђорђа Радића, пароха друговићког, у селу Врбањи.

Према свједочењу проте Јове Давидовића, убијени Епископ Платон сахрањен је на тадашњем војничком гробљу, данас дио гробља "Свети Пантелија'', у Борику, 24. маја 1941. године, без опијела и било какве пратње. На дрвеном крсту није писало ништа...

 

Монструозно убиство владике Платона, сасвим сигурно, није услиједило само због владикиног писма, које је тобож увриједило силника, иако је сасвим сигурно стожерник рачунао да владика Платон, због своје истинољубивости и бескомпромисне оданости народу који му је повјерен, неће моћи да отрпи такво безвлашће и директно мијешање у послове Православне цркве.

 

У општем страху и терору, када је храброст била помињати српско име, а камоли стати у њихову заштиту, истини за вољу, треба рећи да Срби Бањолучани памте неке своје честите суграђане Хрвате и муслимане, који су им што јавно, што тајно помагали да преживе ратне страхоте.

 

 

Епископ бањалучки Андреј (Фрушић) пред моштима Св. Свмч. Платона и земним остацима Митрополита Василија

 

 

Пренос моштију Св. Свмч. Платона у крипту Саборног храма Свете Тројице

 

Један од њих, Бањолучанин Хамдија Афган, писао је фебруара 1942. године овдашњем трговцу Ристи Томићу, који је у то вријеме већ био у избјеглиштву у Београду: ''Подајте парастос владики Платону и проти Суботићу јер су њих убили Ђелић, Мирко Ковачевић и Нико Чондрић, јер се тако излануо Мирко пред Јованом Ковачевићем и да су се на њима учили гађати из револвера.''

 

Три деценије доцније, тачније 1. јула 1973. године, ковчег са моштима владике Платона пренесен је у крипту данашњег Саборног храма Свете Тројице, заједно са земним остацима митрополита бањалучког Василија (Поповића).

 

Само је Богу позната величина страдања Епископа Платона и свирепост његових мучитеља. Једно је сасвим јасно: владика је до краја остао вјеран себи и својој непоколебљивој вјери у Бога, Православље и Српство, којима је истрајно и предано служио и за које је на крају мученички положио свој живот.