Епископ бањалучки

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем

Епископ бањалучки Јефрем (у свијету Миле Милутиновић) рођен је у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у мјесту рођења, а VII и VIII разред у Санском Мосту, гдје потом похађа гимназију.

Опширније...

Служба Св. Платону

Служба Св. Свештеномученику Платону

Црквени календар

Историјат храма

Индекс чланка
Историјат храма
Страна 2
Страна 3
Страна 4
Страна 5
Страна 6
Страна 7
Страна 8
Страна 9
Страна 10
Страна 11
Страна 12
Страна 13
Страна 14
Све стране

САБОРНИ ХРАМ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ (1925-1941)

ИСТОРИЈАТ ГРАДЊЕ ХРАМА

 

Од оснивања Бањалучко-бихаћке Митрополије, са сједиштем митрополита у Бањој Луци, оживјела је намјера овдашњих Срба да свој трошни, привремени храм замијене монументалним велељепним, какав су одвајкада прижељкивали. Године 1912. формиран је и посебан одбор, који би о томе водио бригу, али је избијање балканских ратова спријечило остварење тога сна. Потом је дошао Први свјетски рат, који је донио велика страдања Срба у Босни и Херцеговини, посебно у Бањој Луци. Услиједила су хапшења, интернације, такозвани велеиздајнички процеси, на којима је суђено српским првацима. Аустроугарске власти поскидале су црквена звона са православних богомоља и претопиле их у топовске чауре, а многе црквене вриједности нестале су заувијек.

 

Тек 13. јуна 1921. године, на ванредној сједници Црквене општине, званично је покренуто питање изградње Саборног храма, што хроничари биљеже као значајан догађај, не само за Православни народ, него и за Бању Луку, поносну Крајину и Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, у то доба.

 

Стојан Бијелић о томе пише: ''Ванредна скупштина Православне Црквене општине бијеше сазвана, те се образује нови одбор за прикупљање прилога у Фонд за изградњу цркве. За предсједника изабраше г. Лазара Милића. Уједно се Управном одбору Српске православне општине даде овлаштење да слободно понуди и прода држави за пошту и телеграф своју зграду, између улица Николе Пашића, Кнеза Арсена и Доситејеве. Преговори су се прилично дуго отегли, док је погодба склопљена и уговор потписан. За то вријеме прикупљани су марљиво добровољни прилози. Општина је напокон примила око три милиона динара за продане зграде и одмах дала да се изради план. Кад је то свршено, стара 'привремена црква', након 50 година свог опстанка, као трошна, бијеше срушена, да направи мјесто много љепшој својој сестри, која ће свему крајишком православљу служити на понос''.

 

Потом, пише даље Бијелић, почеше инжењери и терен сондирати, да се види колико ће дубоко требати копати темеље. Неки грађани сматрали су да ни најљепши храм, саграђен на том мјесту (дакле, код ововременог биоскопа ''Козара'') не би репрезентовао оно што би одговарало жељи Православног народа у Бањој Луци. Како је пред хотелом ''Балкан'', било велико вакуфско земљиште, као остатак некадашње ''Пиријине баште'', ти грађани, биљежи Бијелић, ''ставише на срце одбору Црквене општине да се то земљиште пошто-пото откупи за градњу храма''. Говорили су: ''Кад се по времену на томе мјесту сагради каква палата, наша се црква неће ни видјети. Пребациваћете сами себи - ако будете живи - што утрошисте толики капитал у једној споредној улици?''

 

 

Молба Српске православне Црквене општине градским властима из 1923, за ослобађање од комуналија за градњу храма - калдрмије и водарине

 

Предсједник Црквене општине Вукосав Груберовић сложио се са овом замисли, па је тај приједлог изнио пред одбор, који га је једногласно прихватио. Одмах је услиједио контакт са вакуфским предсједништвом, и послије дугих преговора, постигнут је споразум, те споменуто земљиште за градњу храма, на најљепшем мјесту, купљено. Припреме су трајале до почетка априла 1922. године, када је, при Црквеној општини, основана посебна секција за подизање храма.

 

Бањолучки лист ''Отаџбина'' је будно је пратио градњу бањолучког Саборног храма. Тако у броју од 24. децембра 1924. године доноси текст, у коме се каже: ''Припреме за овај посао чини један нарочит одбор. Са пуно воље и солидности изведени су сви приправни послови и у границама могућности учинило се све што се могло. Израђени план је по свему одличан, у српско-византијском стилу, те, ако се црква по овом плану изгради, служиће за украс нашем граду. Прилози за градњу у Бањој Луци прикупљају се у мјесечним оброцима и до данас се у свему добило нешто преко двјеста хиљада динара. Иако је наше чиновништво у тешким приликама, ипак је у уплаћивању својих обавеза најтачније, што је и на скупштини Црквене општине, 16. 12. т.г. нарочито истакнуто...''

 

У поменутом тексту, говори се и о спору који је настао између Грађевинског и Црквеног одбора, а односи се на надлежност тих тијела при градњи храма, који је ''у основи неозбиљан и треба га под сваку цијену отклонити, да се овај посао са успјехом сврши''. Од одбора се тражи да сједну и да се договоре, да би посао успјешно привели крају, јер, како се закључује, црква ће послужити за украс нашем граду, ''а ми ћемо свима радницима на том пољу рећи једнако хвала''.

 

Као што је већ речено, према првобитној замисли, Саборну цркву је требало градити на мјесту привременог храма Сошествија Светог Духа, код данашњег биоскопа ''Козара''. У посљедњем тренутку од тога се одустало и прихваћена је идеја проте Душана Мачкића да се купи земљиште преко пута хотела ''Балкан''. ''Отаџбина'' је у првој половини марта 1925. године о локацији изградње Саборног храма, писала: ''Како дознајемо неће бити на мјесту старе порушене цркве, већ на празном простору пред Жупанијом, Балканом и Босном, на вакуфском земљишту које ће како смо информисани - вакуф уступити Срп. прав. општини за неку рекомпензацију. Ако ово успије - а ми се надамо - та ће нова црква да буде украс видни цијелога града и видљив знак вјерске толеранције од стране вакуфске управе и значајно разумијевање за наше културне и просвјетне сврхе.''

 

 

Јабучик, земљиште преко пута ондашњег репрезентативног хотела ''Балкан'', купљено за градњу Саборног храма

 

Министар грађевина одобрио је својим рјешењем број 8306, од 23. априла 1925. године, градњу новог православног Саборног храма у Бањој Луци, према предрачуну и плану. И баш кад је изгледало да ће крампови и чекићи ускоро одјекивати градилиштем, настао је спор око вакуфског земљишта. Неки чланови вакуфског одбора подигли су претјерано цијену земљишта, желећи, ваљда, како пише Бијелић, да Црквена општина одустане, па да земљиште поклоне Националној омладини за подизање споменика Краљу Ослободитељу. Но спор је, ипак успјешно ријешен и градња храма је могла тећи несметано.

 

На опште изненађење Бањолучана, прва офертална лицитација за градњу прве етапе Саборног храма није успјела. На другој лицитацији у Грађевинској секцији, натјецало се 12. инжењера, који ће градњу предузети. Погодба је успјела са предузећем ''Тил и Шимић'' из Славонског Брода и ''ако Министарство Грађевина потврди погодбу, већ на Илиндан, може се почети са ударањем темеља'', писала је ''Отаџбина''.

 

 

Пасош гостионичара Ђорђа Бајића за пут у Америку 1925. године

 

Предузеће ''Тил и Шимић'' имало је најповољнију понуду, јер је почетну цијену од близу четири милиона динара смањило за шеснаест одсто. Објекат је требао да буде готов за три године, односно за 600 радних дана, рачунајући грађевинску сезону од 1. априла до 1. октобра у години.

 

Хроничари биљеже да је двадесет седмог септембра 1925. године по лијепом времену изашло повјереништво за установљавање локације и то је сматрано првим даном почетка радова, мада је, због кише, која је падала сљедећа два дана, трасирање обављено тек 30. септембра. Митрополит бањалучко-бихаћки Василије (Поповић) је 5. октобра 1925. године осветио земљу, уз полагање споменице. Свечаност је присуствао велики број вјерника. Било је само питање, да ли ће грађевинари успјети да испоштују рок и за 600 дана саграде храм основе 22,10 x 19,50 м, са звоником високим 46 м без крста и куполом пречника 6 метара на висини од 22,70 м. Како се испоставило, радови су завршени и прије договореног рока.

 

У току градње Саборног храма у Бањој Луци установљено је да недостају три милиона динара да би се тај посао окончао, те се тражио начин како да се дође до новаца. Црквена општина се обратила за помоћ и краљу Александру, који јој је велкодушно изишао у сусрет. Ни то није било довољно те је Црквена општина одредила једног од својих чланова, гостио- ничара Ђорђа Бајића, да иде у Америку и од тамошњих Срба прикупи прилоге за изградњу Храма, о чему говори и пасош издат у ту сврху на Бајићево име, сачуван у Архиву Републике Српске.

 


АРХИТЕКТОНСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ХРАМА СВ. ТРОЈИЦЕ

 

За бањолучки Саборни храм изабран је пројекат познатог београдског архитекте Душана Живановића (1853-1937) који је студије завршио у Бечу код професора Теофила Ханзена. Живановић је био запослен у Министарству грађевина од 1878. до пензионисања 1924. године. Његов сакрални опус се у цјелини може везати за тражење националног стила у српској архитектури. Пројектовао је многе храмове, а врхунац његовог рада у ханзеновском стилу представља храм у Крушевцу, пројектован 1890-1891, грађен до 1904. године. Била је то најмонументалнија Живановићева градска црква до ове у Бањој Луци, саграђене много доцније (1925-1939).

 

 

Пројекат Саборног храма, аутора Душана Живановића, архитекте из Београда

 

Живановић је, уједно, једини од Ханзенових српских ученика, који је почетком 20. вијека учинио стилски заокрет, када се, у вријеме популарног угледања на српске, превасходно моравске градитељске узоре, окренуо смјеру националног стила. ''Ипак, његов раскид са 'ханзенатиком' није био радикалан и нагао. Сећања на облике Ханзенове школе, он ће испољити касније, између два светска рата, на цркви у Бањалуци'', наводи Богдан Несторовић.

 

Одлука да се репрезентативни бањолучки Саборни храм са високим надалеко уочљивим звоником подигне на слободном простору између будућих банских палата, била је веома промишљена, јер да је храм саграђен на некој другој локацији у граду, добио би мањи урбанистички и ликовни значај. ''Висинска и стилска кореспонденција Саборне цркве и свјетовних установа на Тргу Цара Душана, показала је намјеру наручилаца да нагласе чврсто јединство Цркве и државе у Краљевини, поготово у западним српским крајевима, гдје под туђинском влашћу није могло бити говора да се гради у знаку монументалног српско-византијског стила''.

 

 

Завршни радови на изградњи Саборног храма Свете Тројице 1927. године

 

 

Храм при завршетку градње 1929. године

 

 

Саборни храм Св. Тројице док још није срушен хотел ''Балкан''

 

 

Саборни храм Св. Тројице под сњежним покривачем 1929. године

 

 

Саборни храм Св. Тројице са зградом Банске управе

 

Према Живановићевом пројекту, Саборни храм Свете Тројице замишљен је као грађевина основе уписаног крста развијеног типа, са доминантним централним, и четири мања кубета, распоређеним на угаоним просторима, одвојеним од средишњег дијела храма. Звоник, подигнут на југоисточној страни, органски је повезан са црквом приземним тродијелним аркадним тријемом. Храм је имао улазе на западној и бочним странама.

 

Ријеч је о грађевини хетерогеног стила, донекле инспирисаној рјешењем Милутинове хиландарске цркве с краја тринаестог вијека, споменицима моравске школе, као и тековинама српске варијанте ''ханзенатске'' сакралне архитектуре с краја 19. вијека. Елементи различитих епоха архитектуре овдје су спојени у чврсту, компактну, хомогену градитељску цјелину, с тим што највише има елемената карактеристичних за Ханзенову градитељску школу. Они су садржани у основи грађевине у облику грчког крста, у који је уписан други крст, разуђеним ханзеновски ''блоковитим'' волуменима на којима преовлађује зидни парапет над отворима, обради зидних површина хоризонталним црвеним жутим појасевима у малтеру, распореду централне и угаоних купола, диспозицији звоника и облику трема, попут Ивачковићевог рјешења на Преображенској цркви у Панчеву, примјени тростране апсиде, третману првостепене пластике и профилације звоника...

 

Зидна платна оживљена су моравском пластиком и декорацијом - розетама, нишама, тимпанонима, полуколонетама, архиволтама, преплетима, док су западно, сјеверно и јужно прочеље обликовани истовјетно с композицијом ризалтно истуреног блока, завршеног полукружним моравским забатом, што се може сматрати комбинацијом рјешења преузетих са западних прочеља Лазарице и Раванице.

 

 

Саборни храм Свете Тројице и Господска улица

 

Дванаестострано кубе над наосом (распона шест метара) инспирисано је куполом Милутинове хиландарске цркве, с масивним тамбуром, споља олакшаним витким декоративним полуколонетама.

 

Како наводи професор Кадијевић, структурално чистим просторним и функционалним рјешењем, хармоничном композицијом храма и звоника бањолучка црква се приближила зрелијим конструктивним приступима у српском сакралном неимарству, а оживљавање крстообразне основе и других начела Ханзенове школе, упадљиво наглашених у контури ове сакралне грађевине, истичу Живановићеву намјеру да на опроштајном дјелу (Живановић је умро 1937. године, дочекавши да овај храм по његовом пројекту буде изграђен, али не и потпуно завршен) изрази суму сопствених трагања за моделом националне сакралне грађевине, базирану на помирењу српске средњовјековне традиције и строгих бечких академских поука.

По упечатљивим архитектонским вриједностима и доминантном урбанистичком положају који је Саборни храм Свете Тројице имао у амбијенту града Бање Луке, он представља, како закључује професор Кадијевић, значајно остварење наше новије архитектуре.

 


О Саборном храму из Љетописа Парохије бањалучке

 

О изгледу Саборног храма Свете Тројице сачуван је занимљив текст у Љетопису Парохије бањалучке. Будући да текст садржи многе детаље који се на другим мјестима не могу прочитати, доносимо га у цјелости:

 

''Убрзо су се на пространом тргу, омеђеном са четири стране врло лијепом ниском оградом, од готово умјетнички везеног жељеза, са дивним малим бетонским стубовима, уздигли темељи храма. Црква је била подигнута на бијелом мермерном подножју (пиједесталу) од три степенице. Са пиједестала спуштало се степениште од девет бијелих мермерних степеница, на широки подест, пред улазним главним порталом на западу и улазним порталима са сјевера и југа. Ово степениште било је овалног облика и лагано се могло по њему и улазити и силазити. Црква је била покривена бакром, а на кубетима су стајали прекрасни, позлаћени крстови. Кубета су украшена дивним прозорима, који су у горњем дијелу имали полукружни облик. Фасада је била двобојна, са хоризонталним уским жућкастим и црвенкастим појасевима.

 

 

Саборни храм Свете Тројице и зграда Банске управе

 

 

 

 

Портали Саборног храма Свете Тројице

 

Портали су укомпоновани у бијелу мермерну орнаментику, са стубовима. Изнад врата на западној страни постављена је у мозаику икона Свете Тројице. На јужној страни, израђена такође у мозаику, била је икона Спаситељева, а више сјеверног портала исто тако, мозаичка икона Пресвете Богородице.


Ове три иконе израдила је њемачка фирма 'Пул и Вагнер', а по узору на мозаик Опленачке цркве. Више главног портала и на побочним спољним зидовима, постављене су розете, израђене од бијелог мермера. Прозорска стакла била су у разним бојама, са живописом светитеља и библијским призорима. Врата су била храстова и украшена дуборезом.

На звонику су се налазила четири звона, од којих је најтеже имало 3.300 кг. Два средња даровали су грађани Бање Луке: Стево Маслеша и Ђорђо Кнежевић. На највећем звону била су изливена имена свих чланова Одбора Црквене општине, на челу са предсједником Вукосавом Груберовићем. Звона су била веома хармонична и чула су се на велику даљину. Звонила су на електрични погон.


Унутрашњост цркве била је у облику крста. Импоновала је висином својих сводова, који су почивали на огромним гранитним стубовима и малим мермерним, који су подржавали и хор, на западном дијелу храма. Око унутрашњости храма, са десне и лијеве стране, биле су широке галерије. Пјевнице су биле у дивној резбарији, као и столице уз побочне зидове. Црква је патосана са дивним мермером из Венчаца. Гранитни стубови набављени су у Њемачкој. Звона су израђена у Инсбруку, у чувеној фирми 'Грасмајер'.


Храм је имао дивно уређену свјећарницу, у коју се улазило са десне стране, иза десне пјевнице, низ степенице које су биле обложене нарочитом кожом и незапаљивим дебелим текстилом. Свијеће су паљене на лијепим свијећњацима, од којих су водиле нарочите цијеви, кроз које је, уз помоћ посебних вентилационих справа, избациван дим.

Свод и сви унутрашњи зидови Саборног храма Свете Тројице били су покривени фрескама, рађеним по узору на фреске наших средњовјековних манастира. Иконостас је био у дуборезу, са лијепим иконама, оригиналима, велике умјетничке вриједности. Исто тако били су израђени Архијерејски трон на десној страни храма и проповједаоница на лијевој страни храма. На средини храма била су постављена два мермерна свијећњака. Нарочито су била лијепа кандила пред иконама на иконостасу, а изразито је доминирала велика купола, са скупоцјеним полијелејем испод ње. Било је и неколико мањих полијелеја.


Саборни храм Свете Тројице својим вањским, као и унутрашњим изгледом, остављао је снажан утисак на сваког посјетиоца и отуда мишљење многих да је био један од најљепших у земљи.''

 


УНУТРАШЊЕ УРЕЂЕЊЕ САБОРНОГ ХРАМА

 

Године 1929. долази до реорганизације државне управе и Краљевина Југославија, умјесто на области, бива подијељена на девет бановина. За првог бана Врбаске бановине са сједиштем у Бањој Луци дође далековиди и агилни Светислав - Тиса Милосављевић, који је сву своју пажњу и огромно искуство усмјерио на неимарске радове. За неколико година, бан Милосављевић је препородио Бању Луку, створивши од ње модерну европску варош.

 

Једна од првих банових брига била је да сагради палату, гдје ће смјестити све дијелове банске управе, који су у почетку били размјештени по приватним зградама у граду. Управо та идеја ишла је у прилог градњи овдашње Саборне цркве. Не могавши наћи подеснијег градилишта за палату Банске управе, бан Милосављевић једва је дочекао понуду Црквене општине да откупи земљиште на коме су били: хотел ''Балкан'', којим се поносио сваки Србин Крајишник, као да је његова очевина, бивша Стара српска школа, зграда СПД ''Јединство'', Занатлијски дом и Богословија.

 

Погодба је брзо склопљена, општина је могла без бриге наставити започету градњу цркве. Тако, закључује Бијелић, ''брижним, несебичним и неуморним радом данашњих родољуба дође православље Бање Луке и околице до много љепшег Божјег храма, већ што га замишљаху наши блаженопочивши родољуби прије 70 година.''

 

 

Земљиште на којем је био хотел ''Балкан'' и објекти око њега, власништво Црквене општине, продати да би се обезбиједио новац за завршетак Саборног храма

 

Најпознатији умјетници осликавају храм

 

Прво богослужење у саграђеном, али недовршеном храму одржано је 15. септембра 1928. године, поводом десетогодишњице пробоја Солунског фронта. У наредних неколико година прикупљана су средства за унутрашње уређење храма, и 1935. године ''Врбаске новине'' су донијеле оглас, којим Српска православна црквена општина Бања Лука обавјештава грађанство да ће те године приступити унутрашњим радовима у својој новосаграђеној цркви, а ради се о, како се каже, изради икона на иконостасу и фресака на зидовима; изради орнамената на зидовима те умјетничко-резбарској изради иконостаса и Устолованија.

 

На овај посао, пише у поменутом огласу, могу се јавити само ''признати академски сликари, умјетници и резбари, који су се истакли својим радовима на овом пољу и то за поједине послове или за целокупан посао...''

 

''Врбаске новине'' забиљежиле су да је у вези са декорисањем унутрашњости српске православне Саборне цркве у Бањој Луци боравио познати дуборезац и зограф Лазар Личеноски из Галичника у јужној Србији, ''у којем се крају по закону традиције ова наша средовечна уметност у пуној мери још и данас одржава''.

 

Поред овог умјетника, у тексту се спомињу и Славко Томерлин из Загреба, Роман Петровић из Сарајева, те Милан Четић из Приједора, што показује да је уређење бањолучке Саборне цркве изазвало велико интересовање међу познатим умјетницима, који су пожељели да своја имена упишу у историјат овога храма.

 

 

У саграђеном, али неосликаном храму обављана богослужења

 

 

Унутрашњост неосликаног храма Свете Тројице (поглед од олтара према галерији, односно главном порталу)

 

Богослужења у незавршеном Саборном храму обављана су све до јануара 1938. године. У међувремену, прикупљена су потребна средства, те је одлучено да се приступи завршним радовима на ентеријеру храма. Професор Предраг Лазаревић, чији је отац Тодор Лазаревић био бан у Врбаској бановини, свједочи да богослужења у марту 1938. године нису обављана у храму, јер, када је 21. марта те године умро његов отац, бан Лазаревић, опијело није могло бити обављено у храму.

''Мој покојни отац је три дана лежао (као што је то у оно доба био обичај, по протоколу) у великој сали Банског двора, где је владика Василије (Поповић) обавио опело, јер су у цркви радили зографи. Народ се пред сахрану скупљао у црквеној порти, било је много свештеника'', каже професор Лазаревић.

 

Посао на изради ентеријера добио је познати академски сликар, ''наше горе лист'', Јован Бијелић (1886-1964), рођен у Петровцу, и група ''Облик'', коју је он формирао, а којој су припадали и Вељко Станојевић (1892-1967), Петар Сухачов и Светислав Страла (1891-1957). Тако је орнаментика у Храму Свете Тројице дјело Бијелића, Страле и Станојевића, док су фреске и иконе израдили Сухачов (познати академски сликар, руски емигрант) и Јарослав Кратина (1893-1973). Нацрт иконостаса, полијелеј и столарију урадио је Григорије Самојлов (1904-1989). Радови на ентеријеру трајали су до 1939. године, када је, уз присуство двадесет хиљада вjерника, Саборни храм Свете Тројице свечано освећен.

 

 

Фреска Христос у храму, рад Петра Сухачева у Храму Свете Тројице

 

Занимљив је податак да су неки од ових умјетника, тачније, Јован Бијелић, Вељко Станојевић и Светислав Страла, излагали своја дјела у Бањој Луци 1931. године, на изложби групе ''Облик'' под покровитељством бана Светислава-Тисе Милосављевића, и, вјероватно већ тада, видјевши изграђен монументални Саборни храм, пожељели да га украсе фрескама, иконама и орнаментима.

 

Архитекта Григорије Самојлов записао је своја сјећања ''о пројектовању и реализацији ентеријера Православне цркве у Бањој Луци''.

Самојлов подсјећа да је половином 1936. године расписан конкурс за идејно рјешење иконостаса за бањолучки храм. Као асистент за предмет Српско-византијска архитектура, на Архитектонском одсеку Техничког факултета Београдског универзитета, сматрао је, каже, својом дужношћу да се јави на овај конкурс.

 

Одмах је схватио да се не ради само о иконостасу, него о комплетном ентеријеру.

''Из 'Политике' од 14. 9. 1936. године дознао сам о додељеној ми првој награди, а кроз кратко време стигао је и позив од Црквене општине да дођем у Бању Луку ради договора о свим потребним радовима и склапању уговора'', биљежи Самојлов.

Дочекао га је, сјећа се, прота Душан Мачкић и показао му храм. ''Неколико лепих розета на фасадама цркве дало ми је идеју да то буде везни елемент између екстеријера и ентеријера (округли медаљони са апостолима на средњем делу иконостаса).''

Требало је израдити идејна рјешења за обраду лукова, зидова и куполе, пријесто за патријарха и митрополита, постоље за Плаштаницу (са могућношћу пролаза испод ње), свијећњаке, кандила...

 

На лицитацији столарских радова најповољнији је био Драгоје Барац, са својом радионицом за умјетничку столарију, најбољом у то вријеме у Београду. Резултат његовог рада биле су прекрасне резбарије које су заустављале погледе вјерника.

 

 

Пројекат иконостаса Саборног храма Свете Тројице урадио Григорије Самојлов, по којем је прекрасне резбарије израдио Драгоје Барац

 

Велики полијелеј са богатом орнаментиком од бронзе радила је фирма ''Бералус'' из Београда, као и остала свијетлећа тијела.

 

''Уместо уобичајеног покривања свих површина зидова великом количином релативно ситних композиција, предвидео сам места за мањи број великих композиција, међусобно издвојеним једнобојном површином и орнаментираним луковима и пиластрима, да би се добила монументална мирноћа и јединство простора'', открива даље умјетник.

 

Срећном околношћу, како каже Самојлов, сликарски радови били су повјерени ''једном од најталентованијих уметника српског сликарства тог времена - Јовану Бијелићу''. Чврста структура његових композиција, мајсторска расподјела свијетлог и тамног, са понеким смјелим акцентом живе боје, умногоме су допринијели ''да ентеријер бањолучке цркве буде један од најлепших међу православним црквама у нашој земљи''.

 

Самојлов о пословима који су његових руку дјело свједочи такође да је ''имајући на уму да се боје рађају са појавом светлости и нестају са њеним гашењем'', посебну пажњу обратио на распоред и врсту свијетлећих тијела, како видљивих тако и сакривених рефлектора, а такође и на редослијед њиховог паљења и гашења, чиме су постизани жељени ликовни ефекти.

Поред наведених умјетника који су радили на ентеријеру Саборног храма Свете Тројице, историчар умјетности Данка Дамјановић спомиње да је овдашњи сликар Перо Поповић (1881-1941) израдио картоне по којима су доцније изведени мозаици на порталима храма, те сликара Катића, који је ''радећи на ентеријеру овдашње цркве 1934. године нашао се и у дому Тодора-Тоде Лазаревића, гдје ради портрет његовог сина Предрага...''

 

Дамјановићева наводи и занимљивe податке о сликару Васи Поморишцу (1893- 1961), о његовој и жељи чланова Уметничке групе ''Зограф'' (1927-1941), чији је он оснивач, да раде на ентеријеру овдашње Саборне цркве, али због сплета разних околности (Поморишац је у вријеме кад је посао договаран био у Паризу, а остали из групе ''Зограф'' нису се довољно ангажовали да се тај посао добије) Црквена општина Бања Лука рад на ентеријеру повјерава Јовану Бијелићу и сликарској групи ''Облик''.

 

У потрази за подацима о ентеријеру Саборног храма Свете Тројице, Дамјановићева биљежи још једно вриједно свједочанство из којег сазнајемо да је бањолучки професор Владимир Вулин тврдио да је осликавање Храма Свете Тројице коштало 1,000.000 динара. Кад је ријеч о изгледу ентеријера професор Вулин је памтио да су у доњим дијеловима на зидовима постављене тамно црвено-сиве парапетне плоче, а да су са стране стајале од ораховине резбарене смеђе обојене столице. Цио ентеријер, према његовим ријечима, био је осликан сценама из историје српског народа, 'српска историја кроз ликове'', како је Дамјановићевој 13. априла 1995. године рекао професор Вулин.

 

Сликарска декорација Саборног храма Свете Тројице коштала је 400.000 динара, дрвене украсе у храму урадио је Драгоје Барац за 280.000 динара, звона су плаћена 250.000, часовник на звонику 110.000 динара, полијелеји 82.000, електрична инсталација 65.000, механизам за електрично звоњење 50.000, инсталција мегафона и микрофона 38.000, уређење и ограда порте са дограђивањем крипте 250.000 динара, што је укупно износило осам милиона динара, без земљишта.

 

Све електричне инсталације заједно са уређајима за звоњење и електрични часовник пројектовао је бањолучки инжењер Фрањо Дивишек, ондашњи директор бањолучке Техничке школе.

 

 

Иконостас Саборног храма Свете Тројице

 

 

Детаљи на унутрашњим зидовима Саборног храма Свете Тројице

 

Чувени бањолучки часовничар Хинко Хруби, Чех, погодио је са црквеном општином Бања Лука 1937/38. године и набавио црквени часовник, чији је механизам тежио 150 кг и био израђен у Њемачкој, док су бројчаници и казаљке стигли из Чехословачке. Механизам је уградио Гвидо Замоло, некадашњи најбољи шегрт мајстора Хрубија, а у то доба његов запосленик. Замоло је механизам повезао са звонима, тако да је часовник откуцавао сваких четврт, пола и пуни сат, различитим звуком звона. Старији Бањолучани се сјећају да у тих неколико година колико је стајао часовник на звонику Саборног храма Свете Тројице (док није порушен и храм и звоник 1941) нису морали да имају сопствене часовнике да би знали колико је сати. И не само да су могли да чују, него се часовник на високом звонику видио на далеко из свих дијелова града.

 

Потомци породице Замоло памте још један податак: Гвидо Замоло је по наређењу усташких власти и скинуо часовник и цио механизам прије минирања звоника 1941. године.

 

 

Одбор СПЦО Бања Лука пред главним порталом Саборног храма Свете Тројице

 

 

Опијело пред Саборним храмом

 

 

Свечаност пред Храмом Св. Тројице 1935-36, са тадашњим баном Богољубом Кујунџићем

 

 

Вјерски збор пред Саборним храмом

 

 

Сватови пред Саборним храмом почетком тридесетих година 20. вијек

 


ОСВЕЋЕЊЕ САБОРНОГ ХРАМА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

 

Изградња Храма Свете Тројице био је први већи грађевински подухват Српске православне цркве и града Бање Луке, након Првог свјетског рата, а освећење овог бањолучког православног храма запамћено је као велики догађај за васцијело Српство. Тадашњи листови ''такмичили'' су се ко ће дужи и љепши текст о томе написати. За Бањолучане је посебно занимљив запис из пера проте Светислава Давидовића, некадашњег бањолучког пароха и једног од служашчих Литургије на освећењу Саборног храма, објављен у Новом источнику, те га доносимо у цјелости.

 

''Шеснаестог маја ове године (1939) отпутовао сам преко Јајца на освећење нове цркве у Бањој Луци, гдје сам некад, неколике године служио као свештеник. Та је црква подигнута дарежљивим народним прилозима и новцем од продатих неких црквених некретнина. Зидање је трајало неколико година, а довршено је до јесени 1928. године. Фреске, иконостас, полијелеји и остало било је готово тек ове двије задње године. С куповином земљишта потрошено је досад око 9,000.000 динара.

 

Црква је саграђена у српсковизантијском стилу 14. стољећа, са пет кубета; високи звоник одвојен је од цркве, с којом је спојен покривеним аркадама. Фреске су успјела копија живописа из старих наших задужбина (Милешеве, Патријаршије, Студенице итд), па стога нас унутрашњост ове цркве сјећа на Краљевску задужбину на Опленцу. Фреске и орнаментику радили су г.г. Станојевић, Сухачев, Кратина и Страла, академски сликари. Орнаментика цркве представља народне мотиве из Бос. Крајине. Због свега тога, Саборна црква у Бањој Луци спада међу наше монументалне грађевине; она је по љепоти умјетничке израде досад једна од најљепших цркава, у читавој Краљевини. Њезина мелодична звона поклон су блажено-почившег Краља Александра Ујединитеља.

 

Свечаност је почела 17. маја дочеком црквеног кума бившег првог бана Врбаске бановине и министра у пензији г. Светислава Милосављевића у 5 сати по подне пред хотел 'Босном', кога је исти дан дочекала већ у Бос. Градишци нарочита депутација из Бање Луке. Послије срдачне добродошлице господин Милосављевић је одговорио подужим и лијепим говором у коме је захвалио на сјајном дочеку и између осталога, рекао да се по духу и жељама осјећа босанским Крајишником, а по рођењу је Нишлија. Заволио је Бос. Крајину као јуначко гнијездо, јер је Крајина увијек била чувена по тежњи за својом сестром Србијом, те зато чврсто вјерује да ће Бос. Крајина и одсада бити против сваког сепаратизма и цијепања државе.

 

 

Проте Мољевић и Ескић са Одбором Црквене општине Бања Лука пред Саборним храмом 1938. године

 

 

Освећење Саборног храма Свете Тројице на Спасовдан, 18. маја 1939. године

 

Исти дан увече у 8 сати на жељезничкој станици свештенство, представници власти, Црквени одбор с Одбором за прославу и мноштво народа, свечано су дочекали високопреосвештеног г. Доситеја, загребачког митрополита и администратора Бањалучке епархије, који је био уједно и изасланик Њ. Св. Патријарха. Одатле се је сва поворка кренула на вечерњу, на којој су у олтару били и преосвештена г.г. епископи: тузлански Нектарије и шибенички Иринеј; они су исти дан такође допутовали из Београда као изасланици Св. Синода.

 

На Спасовдан (18. маја) одслужена је у привременој капели празнична јутрења у 6 сати, а освећење цркве почело је у 8 сати. Величанствена литија прошла је кроз главне двије улице до капеле гдје је митрополит Доситеј узео Св. мошти и понио их у литији до нове цркве. У литији су ишла обучена сва три архијереја, 18 свештеника и 2 ђакона, а без одежда, у реду по два, 32 остала свештеника, затим краљев изасланик г. Миливој Алимпић, генерал и командант Врбаске дивизије, г. министар Бранко Миљуш, изасланик Владин, изасланици војске, Сената, и Нар. скупштине, вршилац дужности бана г. П. Цветковић, црквени кум г. Милосављевић, чланови Епарх. Савјета и црквених општина, као и заступници бањалучке градске општине, Срби сенатори и посланици свију странака (међу њима и г. П. Живковић), чиновништво и многи народ (било га је око 15.000 са стране, већином сељака из Бос. Крајине).

 

Литија је читавим путем текла врло свечано и била је врло добро организована; владао је ред у свему.

Послије опхода око цркве, у њој је настављено освећење које је извршио високопреосвештени г. митрополит Доситеј, а затим је почела Св. литургија коју су служила сва три архијереја са десет нас свештеника, већином са стране и два ђакона. У цркви су били сви споменути изасланици, а кум је стајао на почасном мјесту и сво је вријеме држао у руци велику свијећу. Народ је на литургију пуштан уз улазнице, јер га ни једна трећина није могла стати у цркви; све су околне улице биле пуне грађана и сељака. Али су сви могли пратити богослужење које су преносили звучници.

 

При крају литургије Његово Високопреосвештенство митрополит г. Доситеј с амвона је држао проповијед у којој је изнио значај ове вјерске и народне свечаности за сву Бос. Крајину, која је била заступљена толиким народом из свију њених крајева. Г. митрополит је у говору нарочито истакнуо да су 'славна Босна и њезина Крајина, као и славна Херцеговина увијек знале гдје им је мјесто.

 

Зато су оне увијек биле наша дика и понос и отвореним оком оне гледају судбину свога народа. Оне су јак ступ снажне и јединствене Југославије'.

 

 

Бања Лука са Саборним храмом Свете Тројице у центру

 

Господин митрополит је захвалио у име цркве и куму г. Свет. Милосављевићу, који не заборавља народ своје бивше Бановине, као ни он њега. У 1 сат послије подне у старом црквеном дворишту био је постављен народни ручак који је дала Црквена општина за сељаке; ту су се играла кола и разлијегала се пјесма до неко доба ноћи.

 

У исто вријеме у хотелу 'Палас' био је богат банкет за 300 особа: за Краљева изасланика, кума, архијереје, министре, сво свештенство, сенаторе, посланике, банова заступника и друге угледне личности. На банкету су говорили: загребачки митрополит г. Доситеј који је држао здравицу Њег. Вел. Краљу Петру, тузлански епископ г. Нектарије, архијерејски намјесник и протојереј г. Сава Рађеновић, г. др. Ђорђе Букинац, г. Васо Бокоњић, предсједник црквене општине, подигао је здравицу црквеном куму г. Милосављевићу, на што је овај одговорио дужим и лијепим говором. Редале су се и друге здравице: г.г. епископа Нектарија, Мирка Дивјака, Мартина Зрелца, дра Стеве Мољевића, сенатора Васе Глушца, пароха бањалучког и проте Душана Мачкића, а у име јеврејске општине говорио је г. Атиас.

 

У већини здравица говорници су истицали важност Светосавске православне цркве као чврстог бедема и заштитника српског народа кроз досадашња стољећа. Поздравних брзојава дошло је врло много с разних страна Краљевине, али су поздрави епископа Николаја жичког и Горазда моравског (из Прага) изазвали буру одушевљења.

 

Ова је свечаност освећења Саборне цркве у Бањој Луци, главном граду национално свјесне Бос. Крајине, протекла у најбољем реду; то је била заиста ријетка вјерска и народна менифестација која ће се дуго памтити.

 

Сутрадан, 19. маја, сва три архијереја и црквени кум г. Свет. Милосављевић свечано испраћени отпутовали су у Београд, чиме је свечаност завршена.''

У суботу, 20. маја, у Саборној храму Свете Тројице одслужено је прво бденије (вечерње с јутрењем) у 7 часова увече, а храм је, како биљежи прота Давидовић, био пун народа.

У неколико година које су слиједиле Бањолучани су били веома поносни на свој храм којем су се сви дивили. На разгледницама Бање Луке веома често централно мјесто заузимао је Храм Свете Тројице, а сви значајни црквени, па и свјетовни догађаји били су везани за овај храм и његову лијепо уређену порту.

 

Почетком јуна 1939. године освећена је и зграда Српске читаонице у Господској улици, Српски дом, у којем су, поред Читаонице, била смјештена и друга српска друштва, међу којима је било и Српско пјевачко друштво ''Јединство''. Тако је 1939. година остала ''златним словима'' уписана у Љетопису Парохије бањалучке, јер је освећењем Саборног храма Свете Тројице и Српског дома заокружена дугогодишња значајна активност српског грађанства на изградњи црквених и културних институција у граду.

 


БОМБА У ОЛТАРУ

 

У Саборном храму, који су чекали пуних седам деценија, колико је прошло од добијања дозволе турских власти 1859., до 1929. године, кад је црква завршена, односно осам деценија, ако се рачуна кад је освећена, Срби, нажалост, нису дуго уживали.

Други свјетски рат је харао Европом, а почетком априла 1941. године стигао је и на наше просторе. Београд је бомбардован 6. априла, а већ сутрадан, лицем на Благовијести, прве бомбе пале су и на Бању Луку. Десетог априла проглашена је такозвана Независна држава Хрватска, монструозна творевина која је ускоро почела да показује зубе. Њемачки авиони, који су неколико дана кружили изнад града и митраљирали становништво, почеше бацати и бомбе на град.

 

''Дванаестог априла (1941) била је Лазарева субота. О богослужењу није могло бити ни говора. Противавионска одбрана сасвим је престала. Говорило се о капитулацији. Некако око 4,20 часова поподне, устреми се авион управо према Саборној цркви. У часу је пустио три бомбе, од којих је једна погодила цркву у кров олтарске апсиде, пробила кров и експлодирала у олтару. То се зби у 4,25 часова (поподне), јер је сат на звонику управо у то вријеме стао. Послије тога је бомбардовање престало'', биљеже хроничари.

 

 

РУШЕЊЕ ХРАМА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ

 

Сутрадан, 13. априла 1941. године њемачке претходнице су ушле у Бању Луку, да би потом наставиле према Јајцу и Сарајеву. У граду су заузете све значајније зграде, па и зграда Митрополије, у којој су епископу Платону остављене само најнужније просторије. Богослужења су, послије бомбардовања Саборног храма, обављана у храму Св. Георгија на Петрићевцу.

 

Усташе су веома брзо преузеле власт у граду, а за стожерника је постављен овдашњи адвокат Виктор Гутић, чија ће злодјела ускоро у црно завити Бању Луку. Већ 19. априла, уочи Васкрса, стожерник Гутић издаје наредбу којом се Срби изједначавају са Јеврејима, што значи да им се одузимају сва права, забрањује се ћирилица, скидају се сва обиљежја која подсјећају на Србе и Краљевину Југославију, људи нестају преко ноћи, почиње вријеме усташке страховладе...

 

 

 

Рушење храма по налогу усташког стожерника Виктора Гутића

 

 

Употребљив материјал колима је одвожен у фирму грађевинског предузимача Емилија Соравије, којег је Гутић ангажовао за рушење храма

 

Средином јула 1941. године, сви преживјели свештеници Српске православне цркве одведени су у логор Цапраг код Сиска, одакле су протјерани у Србију. Заплијењене су матичне књиге крштених, вјенчаних и умрлих, а њиховим уништавањем требало је заметнути траг постојања Српског народа на овим просторима.

У граду се увелико говорило да ће Саборни храм Свете Тројице бити порушен до темеља, а на његовом мјесту предвиђена је изградња споменика Анти Старчевићу. Истина, стожерник Гутић је формирао стручну комисију да испита може ли се оштећени храм поправити. У комисији су били и бањолучи инжењери Стојан Боровница и Александар-Ацо Вулић, који су закључили да ће скупље коштати рушење, него поправак, дакле, да оштећења нису таква да би храм требало срушити.

 

У међувремену, у стожерников кабинет је стигло писмо грађевинског инжењера Фрање Микуша из Бање Луке, у којем се каже:

 

''Стављам вам на располагање све своје скромне способности и знање. Ова моја изјава је спонтан израз одушевљења за независну Државу Хрватску. Упитан уједно за мишљење о рушењу српске православне цркве, мислим да исту треба уклонити, без обзира на стручно мишљење архитеката инжењера Боровнице и Вулића. Не смијемо заборавити да су оба Срби...''

 

За Гутића мишљење стручњака и није било битно. Православна црква била му је трн у оку и сигурно би била срушена и да није оштећена у бомбардовању, што се види из чињенице да је срушена црква на Петрићевцу (ту су вршена и стријељања српских сељака из Лијевча поља, а она на Ребровцу је уступљена гркокатолицима. Бањолучанин Теодор-Тешо Брковић, један од савременика бомбардовања Саборног храма и силом прилика учесник у рушењу ове светиње, посвједочио нам је да је свима у Бањој Луци било јасно да оштећења на Храму Свете Тројице нису била велика и да су се могла поправити.

''Једино је овдашњи инжењер Фрањо Микуш, да би се додворио усташким властима, написао да се црква никако не може поправити, да се мора срушити. Прво су срушили звоник и оборили звона. Била су четири звона, а кад је пало највеће, својом тежином зарило се у земљу, те се трећина звона није видјела'', сјећа се Брковић и наставља:

 

''Године 1941. у љето, не могу да се сјетим датума, позвани смо ми, ђаци 6, 7. и 8. разреда гимназије (узраста 16-18 година), да дођемо да нам се уруче спомен дипломе НДХ у школи. Ја сам тад био 6. разред. Нисмо знали о чему се ради, али кад смо се искупили повели су нас данашњом Јеврејском улицом, па улицом Краља Алфонса (Господском) и тако стигли на мјесто гдје је била оштећена црква.

 

Ту су около биле цигле које је требало тесати, скидати онај доста јак малтер, а потом смо тако 'обрађене' цигле слагали. Други су опет цигле товарили у кола предузимача Соравије, кога су усташе ангажовале за тај посао рушења цркве. Радили смо данима, све док и посљедња цигла није очишћена. Дакле, цркву смо рушили и ми, ђаци бањолучке гимназије, али били смо натјерани да то радимо, с усташама није било шале.

На галерији Банског двора повремено се појављивао стожерник Виктор Гутић, кога смо морали поздрављати усташким поздравом'', испричао нам је своје мучно сјећање Бањолучанин Тешо Брковић, напомињући да памти сваки детаљ тих догађаја са почетка Другог свјетског рата у Бањој Луци.

 

Професор Никола Зељковић такође потврђује да су најбољи овдашњи инжењери Боровница и Вулић закључили да оштећења нису од ''виталног'' значаја и да се оштећени храм може поправити.

 

''Гутић је сматрао да њихов исказ не треба уважити, јер су они Срби, па је наредио да се црква поруши. Тај посао морали су да обаве Срби и Јевреји'', тврди професор Зељковић и додаје да је усташки стожерник желио да у коријену затре све што је српско и православно, те да ускоро, на мјесту храма, није остао ни камен на камену.

Неколико мјесеци доцније, на освећењу дома Хрватског пјевачког друштва ''Нада'', Гутић је то потврдио, када је, ликујући, рекао: ''Пред пар мјесеци стајала нам је пред очима једна зграда 'пркоскућа', споменик светосавља и српства. Хвала савезничкој штуки која ју је погодила. Она је почела, а ја сам завршио. Макар не било више штука, које ће бацати овдје бомбе, ја сам наредио да се и у цијелој покрајини поступи са великосрпским споменицима, као овдје. Хоћемо све да очистимо...''

 

Сав посао око рушења Саборног храма обавило је грађевинско предузеће Емилија Сора- вије, чији је брат Еторе био близак Гутићев сарадник. Истина, на суђењу 1946. године у Бањој Луци Соравија је изјавио да је био принуђен да то обави и да је његово предузеће урадило само оно што је комисија закључила: црква се мора рушити, очигледно, не узимајући у обзир мишљења инжењера Стојана Боровнице и Александра Вулића.

 

''Мене је позвао секретар Гутићев Момчиновић Стјепан у канцеларију, и дао ми је писмени налог, а по наређењу Викотора Гутића у којем је стајало да ја имам одмах преузети посао око рушења цркве и по завршеном послу да поднесем рачун на основу којег би ми се исплатило на благајни стожера. Рад око рушења цркве извршен је у августу мјесецу 1941. године и за тај посао ја сам наплатио око 300.000 динара''.

 

Како наводи историчар Драган Давидовић, Соравија је у марту 1942. године приступио усташкој припремној бојни, а 1945. године у фебруару је био сатник (капетан) у Јасеновцу. Ови подаци јасно говоре да Соравију (на старословенском 'соравити'' значи рушити) нико није морао тјерати да руши цркву, он се са налогодавцима одлично разумио и још боље слагао.

 

 

Света Тројица, мозаичка икона на главном порталу Саборног храма Свете Тројице

 

 

 

Сва три мозаика изнад портала Саборног храма Свете Тројице сачувана су, и красе портале садашњег Храма Свете Тројице

 


МУЧЕНИЧКА СМРТ ВЛАДИКЕ ПЛАТОНА

 

 

Платон (Јовановић) Епископ бањалучки

 

 

Свети Свештеномученик Платон

 

Бомбардовање Саборног храма Свете Тројице било је јасна порука усташке власти бањолучким Србима: оно што је задесило Саборни храм, чекало је и њих саме. Знајући колико су Срби одани својој вјери и Цркви и да ће се ''ако ударе на пастира овце разбјежати саме'', послије уништења храма кренули су да на сваки начин обезглаве Православну цркву у Бањој Луци. Први на удару био је владика Платон.

 

У Бањој Луци је постављен за стожерника Виктор Гутић, освједочени злочинац, кога на зло није требало тјерати. На сопствену иницијативу чинио је дотле нечувена злодјела у Бањој Луци и околини.

 

Према усташкој наредби од 23. априла 1941. године, сви Србијанци морали су да напусте, како су окупатори говорили "хрватско тло'' и врате се у Србију. Истовремено, Гутић је издао наредбу по којој је прота Душан Мачкић требао да замјењује протјераног владику као ''повјереник испред хрватских власти у пословима Бањалучке епархије''.

 

Владика Платон је са најближим сарадницима, протом Јовом Давидовићем, Петром Рађеновићем, Савом Рађеновићем и Бранимиром Давидовићем, одлучио да се, у складу са својим могућностима, одупре оваквом Гутићевом ставу, да остане са својим свештенством и вјерујућим народом, који су му као архијереју повјерени. Он пише стожернику Гутићу писмо, за које ће, деценијама доцније, његов насљедник на епископском трону, владика Јефрем, рећи: "Ово писмо спада у ред антологијских одбрана права и обавеза свештенослужитеља, а прије свега епископа, да остану вјерни архијерејској заклетви и онда када је лични живот у питању''.

 

У поменутом писму, владика Платон каже: "Ја сам канонски и законски од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао се пред Богом, Црквом и народом, да ћу водити бригу о својој духовној пастви, трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, вежући нераздвојно, живот и судбину своју, са животом и судбином свог духовног стада, и остајући у његовој средини, на духовној стражи, за све вријеме докле ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као 'пастир добри који душу полаже за овце своје.' На то сам се заклео и заветовао примајући епископски чин, и преузимајући под своју управу Епархију бањалучку, и тој својој заклетви остајем веран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучујем о своме држању и дајем израза својој вољи...''

 

 

Пренос моштију Св. Свмч. Платона (Јовановића) и земних остатака Митрополита Василија (Поповића): обраћање Епископа Андреја вјерницима

 

Овај одговор, упућен усташком стожернику Гутићу 1. маја 1941. године, достављен је и свештенству и вјерницима на терену Епархије. У недјељу, 4. маја, усташе су наредиле Епископу Платону да у року од неколико часова напусти град. Истог дана он се обратио за помоћ бискупу Јосипу Гарићу за којег Виктор Новак у свом дјелу ''Magnum crimen'' каже да је учествовао у кројењу судбине Епископа Платона.

 

Усташки џелати били су пренеражени тврдим и недвосмисленим ставом Епископа Платона, али нису устукнули у свом монструозном науму. Болесног и изнемоглог Епископа Платона, усташе су ухапсиле ноћу, између 4. и 5. маја 1941. године, заједно са протом Душаном Суботићем, парохом градишким, и одвезли их аутомобилом путем Бања Лука - Котор-Варош. Десетак километара од Бање Луке, на обали ријеке Врбање, крвници су их најприје свирепо мучили, а потом убили и бацили у набујалу Врбању. Крвава ријека донијела их је у Врбас, гдје су, двадесетак дана доцније, у селу Кумсале, пронађена њихова унакажена тијела. Прота Душан Суботић сахрањен је, према ријечима Ђорђа Радића, пароха друговићког, у селу Врбањи.

Према свједочењу проте Јове Давидовића, убијени Епископ Платон сахрањен је на тадашњем војничком гробљу, данас дио гробља "Свети Пантелија'', у Борику, 24. маја 1941. године, без опијела и било какве пратње. На дрвеном крсту није писало ништа...

 

Монструозно убиство владике Платона, сасвим сигурно, није услиједило само због владикиног писма, које је тобож увриједило силника, иако је сасвим сигурно стожерник рачунао да владика Платон, због своје истинољубивости и бескомпромисне оданости народу који му је повјерен, неће моћи да отрпи такво безвлашће и директно мијешање у послове Православне цркве.

 

У општем страху и терору, када је храброст била помињати српско име, а камоли стати у њихову заштиту, истини за вољу, треба рећи да Срби Бањолучани памте неке своје честите суграђане Хрвате и муслимане, који су им што јавно, што тајно помагали да преживе ратне страхоте.

 

 

Епископ бањалучки Андреј (Фрушић) пред моштима Св. Свмч. Платона и земним остацима Митрополита Василија

 

 

Пренос моштију Св. Свмч. Платона у крипту Саборног храма Свете Тројице

 

Један од њих, Бањолучанин Хамдија Афган, писао је фебруара 1942. године овдашњем трговцу Ристи Томићу, који је у то вријеме већ био у избјеглиштву у Београду: ''Подајте парастос владики Платону и проти Суботићу јер су њих убили Ђелић, Мирко Ковачевић и Нико Чондрић, јер се тако излануо Мирко пред Јованом Ковачевићем и да су се на њима учили гађати из револвера.''

 

Три деценије доцније, тачније 1. јула 1973. године, ковчег са моштима владике Платона пренесен је у крипту данашњег Саборног храма Свете Тројице, заједно са земним остацима митрополита бањалучког Василија (Поповића).

 

Само је Богу позната величина страдања Епископа Платона и свирепост његових мучитеља. Једно је сасвим јасно: владика је до краја остао вјеран себи и својој непоколебљивој вјери у Бога, Православље и Српство, којима је истрајно и предано служио и за које је на крају мученички положио свој живот.

 


САБОРНИ ХРАМ ХРИСТА СПАСИТЕЉА У БАЊОЈ ЛУЦИ

ИДЕЈА О ОБНОВИ САБОРНОГ ХРАМА НА СТАРОЈ ЛОКАЦИЈИ

 

Идеја о обнови Саборног храма, на мјесту Храма Свете Тројице, бомбардованог, па порушеног 1941. године, у деценијама атеистичке комунистичке власти, гријала је срца православног народа у Бањој Луци, који ни за тренутак није одустајао од те намјере. Генерације овдашњих Срба умрле су, али их није напуштала нада да ће доћи дан када ће у срцу Бање Луке поново, у пуном сјају заблистати васкрсли храм, вјерна слика некадашњег монументалног храма, најљепшег на овим просторима, како су то забиљежили хроничари. И тај дан је дошао. Падом комунистичког режима и доласком нових власти и у овом граду дешавају се промјене у свим сегментима друштва, па и у односу према Српској православној цркви.

 

Иницијативни одбор, са Његовим Преосвештенством Епископом бањалучким Јефремом на челу, формиран је већ 27. децембра 1990. године и предвођен Српском православном Црквеном општином Бања Лука од надлежних власти затражио сагласност да се може приступити изради документације за обнову и изградњу порушеног храма на старој локацији. Овдашње градске власти, први пут послије педесет година, разматрају молбу и доносе одлуку да се може приступити овом великом и веома значајном послу.

 

Затражена је денационализација црквене имовине, а посебно црквишта-порте порушеног Саборног храма, национализоване 1963. године.

 

ГРАЂЕВИНСКИ ОДБОР ЗА ОБНОВУ ХРАМА

 

На почетку 1992. године престаје са радом Иницијативни одбор за обнову и изградњу Саборног храма Христа Спаситеља, а формиран је Грађевински одбор од 12 чланова, који су чинили: Његово преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем, предсједник, протојереј Ратко Радујковић, потпредсједник, док су чланови били: протојереји Веселин Мијатовић и Љубомир Милићевић, дипл. инж. архитектуре Предраг Митраковић, дипл. правник Вукашин Чулић, професор електротехнике Миленко Срдић, дипл. правник Богољуб Иликић, дипл. инж. електронике Драшко Димитријевић, историчар Драган Давидовић, публициста Александар Шукало (тадашњи в.д. директора РТВ Бања Лука) и службеник Томо Драгичевић, потпредсједник Епархијског савјета.

 

 

Потписивање уговора за реконструкцију темеља Саборног храма 26. јуна 1993. године у канцеларији СПЦО Бања Лука

 

 

Грађевински одбор са Епископом Јефремом на челу, 1992. године

 

Чланови Грађевинског одбора су у фебруару исте године положили заклетву у Храму Свете Тројице, пред Епископом бањалучким Јефремом, обећавши да ће све своје снаге уложити у обнову и изградњу некадашњег бањолучког Саборног храма. Заклетву је обавио старјешина Храма Свете Тројице, протојереј Ратко Радујковић.

 

Новоформирани Грађевински одбор је одмах отпочео са радом и у току године одржао је пет сједница, у вези са припремом документације за обнову и изградњу Саборног храма на темељима порушеног Храма Свете Тројице.

 

 

Пред макетом Саборног храма, аутора архитекте Мутића

 

ИЗРАДА ПРОЈЕКТА РЕКОНСТРУКЦИЈЕ ХРАМА

 

Слиједио је веома значајан велики посао: израда пројектне документације, коју је послије расписаног конкурса добио дипл. инж. архитектуре Небојша Балић, са помоћним инжењерима. У току израде пројекта долази до промјене извршиоца уговора, јер је инж. Небојша Балић отишао из Бање Луке, а уговорену обавезу преузима дипл. инж. грађевинарства Раде Филиповић. Инжењер Филиповић, дотадашњи члан тима Небојше Балића, у својој новоформираној приватној фирми "Датапројект", у коју ће превести још два члана из ранијег пројектног бироа, дипл. инж. грађевинарства Ненада Станишљевића и вишег архитектонског техничара Петра Орлића, успјешно завршава договорени посао. Пројектна документација за обнову и изградњу храма рађена је на основу грађевинских пројектних скица бившег пројекта Саборног храма, аутора дипл. инж. архитектуре Душана Живановића. Овај драгоцјени документ пронашли су, у тадашњем Архиву Босанске Крајине, професор Драган Давидовић и дипл. инж. архитектуре Стојко Грубач.

 

 

Димензије храма по пројекту су:

ДУЖИНА ХРАМА СА ОЛТАРОМ 22,10 м, ШИРИНА 19,50 м

ВИСИНА ХРАМА ДО ВРХА ЦЕНТРАЛНЕ КУПОЛЕ 22,37 м

ВИСИНА ЗВОНИКА (до врха, без крста) 44,95 м, са крстом 47,10 м ОСНОВА ТЕМЕЉА ЗВОНИКА 5,40 x 5,40 м

ДУЖИНА И ШИРИНА АРКАДЕ 7,98 x 3,01 м

 

Ратно вријеме, отежало је у знатној мјери израду пројектне документације, јер је недостајало свега, па чак и папира за рад, али је, великим залагањем запослених у ''Датапројекту'', посао ипак био завршен до почетка грађевинске сезоне 1993. године.

Урбанистичка сагласност добијена је још 28. новембра 1991. године. Скупштина општине Бања Лука вратила је 26. марта 1992. године земљиште СПЦО, на којем је до Другог свјетског рата стајао Саборни храм.

 

Ову одлуку Скупштине општине потврдио је Општински суд у Бањој Луци својим рјешењем од 22. маја 1992. године.

 

Измјештање споменика

Споменик погинулим борцима из Другог свјетског рата, који се налазио на мјесту порушеног Храма Свете Тројице, измјештен је у времену од 24. децембра 1991. године до 14. јануара 1992. године на простор између хотела ''Босна'' и Самачког хотела ''Чајавец''.

Књижевник Ранко Рисојевић у ''Гласу'' о том споменику пише:

''Радило се на брзину, споменик је начињен од тесаног врбаског седреника. Умјесто да краси простор на коме је, да приводи људе скрушености својом меморијалном љепотом, он је био и остао то што је у брзини смишљено - више брана изградњи срушене цркве, него истински споменик палим борцима...''

 

Занимљиво свједочанство о споменутом споменику, читамо на страницама књиге ''Бања Лука у прошлости 1'', Александра Равлића. Познати бањолучки публициста, између осталог, пише да су, на мјесту порушене православне цркве, у ноћи 31. децембра 1943. године подигнути бункери. У прољеће и љето 1945. бункери, ругло града, уклоњени су.

 

 

''На прву вијест да је Српско-првославна црква показала занимање да подигне 'друго издање' Саборне цркве (добро се сјећам да се причало, да ће новац осигурати неколико донатора из Америке), бржебоље су, ондашњи бањалучки политички челници, договорили подизање споменика палим борцима.

 

Задатак је добио првоборац - који се вратио у бањалучку Техничку школу, да би завршио прекинуто школовање, Владо Ивановић. И, може се рећи, преко ноћи, на мјесту Саборне цркве у средишту Бањалуке, подигнут је Споменик. Свечано откривање је било за Дан устанка - 27. српња (јули) 1946. Бањалучки 'Глас' је извјестио: 'Пред зградом Окружног народног одбора, подигнут је споменик палим борцима за слободу. У свечаним поворкама са свих страна стизао је народ да присуствује откривању...' ''

 


ГРАДЊА САБОРНОГ ХРАМА ХРИСТА СПАСИТЕЉА

ТЕМЕЉИ САБОРНОГ ХРАМА

 

Молитва благодарења пред почетак радова

 

Бањолучки ''Глас'' на насловној страни доноси текст "ДОГАЂАЈ ЗА ИСТОРИЈУ", који говори о првим радовима на обнови и изградњи Саборног храма Христа Спаситеља, на мјесту порушеног Саборног храма Свете Тројице - откопавању темеља и служењу молитве благодарења - Молебана, за срећан и успјешан почетак радова на обнови храма, као симболу обнављања српске православне духовности у Бањој Луци и Крајини.

 

Богослужио је протојереј Веселин Мијатовић, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког Јефрема, Црквеног хора, који је учествовао у молитвословљу, а којим је дириговао протојереј Ратко Радујковић, чланица ''Кола српских сестара'', предсједника општине Бања Лука Предрага Радића, предсједника Општинског одбора СДС-а Радислава Вукића и вјерника, који су дошли да присуствују овом великом и значајном догађају. Завршетак молитвеног чина Његово Преосвештенство епископ Јефрем назвао је "званичним отварањем градилишта катедралног храма", додавши да је овај догађај историјски, за Бању Луку и народ, те подсјетио:

"Обнављајући овај храм, извршавамо свету дужност према себи, нашим прецима и нашој Цркви. Благодарећи друштвеним промјенама, у прилици смо да покажемо поштовање према ономе што су наши преци изградили много прије, јер обновом храма ми, у ствари, поново градимо највећу светињу народа Босанске Крајине.''

 

Натопљену "Божјим благословом", земљу на темељима некадашњег храма је, симболично, први ''начео'' Златко Малешевић, багериста "Интеграла" из Лакташа.

 

 

Молитва пред почетак радова на обнови Саборног храма

 

Откопавање темеља храма

 

Са приватним Грађевинским предузећем ''Интеграл'', које је заступао инжењер Саво Ћук, договорено је откопавање темеља порушеног Саборног храма.

Радови на откопавању темеља са криптом, према уговору, требало је да буду завршени за мјесеца дана, дакле, до почетка нове грађевинске сезоне. Одмах након откопавања темеља, почело је геомеханичко испитивање земљишта, које је урадио биро ''Геокрајина'' из Бање Луке.

 

Бањолучани су са великом радошћу дочекали машине на мјесту своје некадашње светиње и од тада је била честа веома дирљива слика паљења воштаница на откривеним темељима.

Деценијама су градом кружиле приче о подрумима храма, који су само затрпани, а потпуно очувани, о темељима, који уопште нису зарушени.

 

Бањолучани су могли да виде како с прољећа, кад травнати тепих прекрије некадашњу порту храма, око које је још стајала (и данас стоји) лијепа жељезна аутентична ограда са бетонским стубићима, обриси темеља цркве васкрсну и не дају трави да их сакрије.

 

 

 

Стари темељи звоника очишћени и ојачани

 

Већ сам почетак земљаних радова, скидање танког слоја површинске земље, открио је истину - темељи су били ту, потпуно очувани, чекали и дочекали своје вријеме...

До почетка радова на обнови и изградњи темеља Саборног храма Христа Спаситеља 1993. године, васкрсли темељи, на којима су често ноћу свјетлуцале упаљене воштанице, свједочили су о некадашњем храму.

 

Категоризација приложника

 

У току припрема обнове Саборног храма у центру Бање Луке, на сједници Црквено-општинског одбора донесена је одлука о категорисању приложника, са сљедећим категоријама:

 

ПРИЛОЖНИЦИ од 1 до 5000 USA долара

УТЕМЕЉAЧИ од 5001 до 15.000 USA долара

ДОБРОТВОРИ од 15.001 до 30.000 USA долара

ВЕЛИКИ ДОБРОТВОРИ од 30.001 до 50.000 USA долара

КТИТОРИ од 50.001 USA долара па навише.

 

На мермерној плочи у храму биће уписана имена ВЕЛИКИХ ДОБРОТВОРА И КТИТОРА. Да би се приложници могли разврстати у одрећене категорије, узета је америчка валута долар, која се прерачунава према курсу других валута.

 

Да Бог умножи дародавце

Одбор за обнову и изградњу Саборног храма Христа Спаситеља констатовао је да су обављене све предрадње за реконструкцију храма. Добијена је пројектна документација и обезбијеђена грађевинска дозвола, усвојен је план рада за 1993. годину, током које би требало изградити темеље и осветити их 17. октобра те године, а потом, у другој фази, обложити темеље каменом.

''Инвеститор није ништа започео, да се није Богу помолио и ништа није окончао, да се Богу није захвалио. Приступајући изградњи темеља Саборног храма у Бањој Луци, инвеститор се моли Богу да умножи дародавце и да нам свима Бог помогне у овом Богоугодном дјелу", рекао је тим поводом Епископ бањалучки Јефрем.

 

Кад су се увјерили да радови на обнови храма почињу, Бањолучани су жељели својим скромним прилозима и у то тешко ратно вријеме, да допринесу обнови храма. И народ и Црква муке су мучили са инфлацијом, која је била толико висока да се сваки прилог у динарима (РС) морао мијењати у страну валуту у истом дану, како би се добијени прилози заштитили и обезбиједили исплату погођених послова.

 

Проблеми су искрсли и око набавке гранитног камена из Србије, за облагање темеља. Истина, гранитни камен могао се набавити и из неког каменолома ближег границама РС, али због рата ниједан није радио. Ипак, предвиђени радови на изградњи прве фазе темеља су се одвијали договореном динамиком, а и средства су притицала...

 


ОСВЕЋЕЊЕ ТЕМЕЉА ХРАМА ХРИСТА СПАСИТЕЉА

 

Припреме за дочек Патријарха

 

Док су радови на реконструкцији темеља Саборног храма Христа Спаситеља текли по плану, Епархија бањалучка се увелико спремала за дочек најдражег госта - Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла, који је требао да дође у тродневну посјету, од 15. до 17. октобра 1993. године, и том приликом освети темеље Саборног храма Христа Спаситеља.

 

Било је предвиђено да у току те посјете Патријарх Павле са неколико Епископа и свештеницима СПЦ обави опијело неопојаним козарским жртвама из Другог свјетског рата, те да освети темеље Храма Покрова Пресвете Богородице у Лакташима.

 

Опијело на Козари

 

Патријарх Павле стигао је у Бању Луку 15. октобра, у вечерњим часовима. Свечаном дочеку и вечерњем богослужењу у Саборном храму Свете Тројице присуствовао је велики број вјерника и представника политичког и јавног живота Бање Луке и Републике Српске. Послије богослужења, госте је примио Епископ бањалучки господин Јефрем.

 

 

Хиљаде вјерника, политичко и војно руководство на опијелу на Козари 1993. године

 

Освануо је 16. октобар 1993. године. На Козари је одржан до тада невиђен сабор. Архијереји Српске православне цркве из земље и расијања, са Његовом Светости Патријархом Г. Павлом на челу, свештеници и монаси, а у присуству представника власти и војске, мноштва народа из поткозарских мјеста, хора СПД "Јединство" из Бање Луке, стигли су тачно у 10 часова на Козару, гдје је служено опијело козарским жртвама из Другог свјетског рата.

 

 

Његова Светост Патријарх Српски Павле и Његово Впр. Митрополит Николај на опијелу козарским жртвама

 

Из хиљада грла проломила се вапијућа молитва Господу Богу, да прими душе невино пострадалих, чије су неопојане кости лежале по овој поносној планини.

Са првојерархом СПЦ, Његовом Светости Господином Павлом, чинодејствовало је више Архијереја, свештеника и ђакона.

 

У државној делегацији РС били су потпредсједници РС проф. др Биљана Плавшић и проф. др Никола Кољевић, потпредсједник Владе РС др Витомир Поповић, командант РВ и ПВО РС генерал-мајор Живомир Нинковић, командант Првог крајишког корпуса, генерал-потпуковник Момир Талић, ректор Универзитета у Бањој Луци, проф. др Драгољуб Мирјанић, те народни посланици са крајишког подручја, предсједници неких општина и представници политичког, привредног и културног живота крајишког региона.

 

"Ево нас на планини Козари, која је, не само историјски српска, са два српска средњовјековна манастира, Моштаницом и Светим Георгијем, окружена чисто српским етничким просторима, него је она, поред Јасеновца и Градине, највећа српска гробница. Гробовима наших предака поново смо потврдили власништво на Козару. На овом малом простору Козаре и Поткозарја, пожњевене су обилне жртве Господње. Козара је у току Другог свјетског рата била велико стјециште и збјег немоћних стараца, жена и дјеце, околног цивилног становништва.

 

Поносни смо на ово мјесто, на наше мученике и њихове гробове. Ми знамо да ђаволска и људска злоба и наше незнање и немар не могу умањити величину њихове жртве. Мученичка крв била је и остала увијек сјеме, за нове хришћане. И ови мученици пробудиће нашу успавану хришћанску савјест, будиће дух кристално чистог Православља и Светосавља", ријечи су Епископа домаћина, Његовог Преосвештенства Господина Јефрема.

 

Литургија у Саборном храму Свете Тројице

 

Сљедећег дана, 17. октобра 1993. године, град Бања Лука доживио је највећу свечаност, која се не памти послије Другог свјетског рата - освећење обновљених темеља будућег Храма Христа Спаситеља, на мјесту гдје су усташе 1941. године порушиле некадашњи Саборни храм Свете Тројице.

Тачно у 9 часова почела је Света архијерејска литургија, на којој је началствовао Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле, са десет архијереја, 12 свештеника, четири ђакона и дванаест чтеца ђака. На Литургију је пјевао хор СПД "Јединство", а од гостију присуствовали су: кум темеља господин Лазар Ковачевић, Њ.К. Величанство принц Томислав Карађорђевић, те представници највише државне, војне и градске власти, представнице српских хуманитарних друштава КСС-а и ''Добротвора'', Универзитета, културе, безбједности, Медицинског центра, представници бројних фабрика и приватних предузећа у својству приложника, као и бројни други гости, вјерници и војска.

 

Свечана литија украсила град

 

Послије Свете литургије, у 11 часова, формирана је, испред Храма Свете Тројице, литија. Ђаци, чтеци у бијелим стихирама, са литијом, крстом, свијећама, рипидама у два крила, а иза крста два чтеца који носе икону Христа Спаситеља. Иза десне и лијеве колоне ђака, крећу се монаси и монахиње, свештеници и представнице српских добротворних друштава КСС-а и ''Добротвора'', а иза њих обучени служашчи свештеници и ђакони. На крају, иза свештеника, иду служашчи Епископи, а иза њих под небом-балдахином, Његова Светост Патријарх Павле, у пратњи Митрополита и ипођакона, личних пратилаца. Иза Његове Светости, у литијској поворци били су представници државних и војних власти, културни и привредни радници, те бројни гости и вјерници.

 

Свечана поворка је ишла од Саборног храма Свете Тројице, улицом Светог Саве, поред Народног позоришта, па даље, улицом Краља Петра Првог Карађорђевића, која води до темеља Саборног храма у реконструкцији и обнови. Био је то величанствен призор. Куд год је свечана литија пролазила, силни народ, са обје стране улица, радосно ју је дочекивао и поздрављао. На прилазу темељима, стајала је војска у свечаним униформама, па све до темеља и око темеља новог Саборног храма, а порта и сусједне улице, као и балкони околних зграда, били су до посљедњег мјеста испуњени народом, који је желио да учествује на овој великој духовној смотри.

 

 

Архијереји у литији пред освећење темеља храма

 

 

Патријарх Павле у свечаној литији на улицама Бање Луке

 

Грамата у темељима Храма

 

Свечану литију са Његовом Светости Патријархом Павлом дочекала је пред темељима, поред најмање десет хиљада људи, и државна делегација Републике Српске, представници ВРС, званичници бањолучке општине, као и представници културног и привредног живота града на Врбасу.

 

 

Поздравна бесједа Епископа Јефрема Његовој Светости Патријарху Павлу

 

 

Полагање грамате у темеље Храма Христа Спаситеља

 

Тачно у 12 часова почео је чин освећења реконструисаних темеља и полагање повеље – грамате у темеље. Бањом Луком се проносила молитва Господу Богу да благослови темеље и послове који слиједе на обнови светиње. Примивши грамату из руку Његове Светости Патријарха Павла, кум Лазар Ковачевић положио је овај свети запис у темеље храма.

Садржај грамате обнародовао је Епископ бањалучки господин Јефрем: "Освећује се темељ Саборног храма Христа Спаситеља, у граду Бањој Луци, на мјесту порушеног 1941. године Саборног храма Свете Тројице, за вријеме управљања Српском православном црквом Његове светости патријарха српског господина Павла, Републиком Српском др Радована Караџића, и Епархијом бањалучком епископа Јефрема. Темељи су подигнути прилозима православних вјерника, парохијана бањолучких, као и прилозима приватних и друштвених фирми и Скупштине општине Бања Лука, уз свесредну подршку градске управе, са градоначелником, мр Предрагом Радићем.

 

Пројектну документацију израдио је Пројектни биро ''Датапројект'' из Бање Луке, а радове извело Грађевинско предузеће 'Крајина', такође из Бање Луке. О овим пословима старао се и руководио Грађевински одбор на челу са Епископом бањалучким и свештенством Саборног храма. Темељи су освећени љета Господњег 1993. мјесеца октобра, дана 17/4. чинодејством Његове Светости патријарха српског Г. Господина Павла и Високопреосвећене и Преосвећене Г. Господе Архијереја...''

 

По завршеном чину освећења, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Јефрем одржао је пригодну поздравну бесједу, те подсјетио на историјат порушеног, као и реконструкције темеља храма у обнови.

 

Духовна поука патријарха Павла

 

Духовну поуку народу упутио је и Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле, подсјећајући на ратне догађаје кроз историју, као и догађаје у рату, који је већ бјеснио, и проузроковао нова страдања народа, западно од Дрине.

"Једном учињен грех, вазда рађа нови грех. Зато је све трагично што се дешава и у овим временима, последица догађаја за време Другог светског рата. Отуда разарања богомоља и оволике погибије и у овом несрећном рату. Морају се узроци ове данашње трагедије расветлити и сагледати у целини, јер они нису настали преко ноћи. Јер, треба нам изићи пред новомученика епископа бањалучког Платона, који је међу првима пао, жртвујући радије себе, него друге. Зато овај разорени храм, на чијем месту градимо нови, све нас опомиње. Зар је требало рушити џамије у Бањој Луци, зар је требало мецима изрешетати крст католичке богомоље у овом граду'', запитао се на крају своје духовне бесједе Патријарх Српски Господин Павле.

 

Кум Лазар Ковачевић

 

Учеснике свечаности потом су поздравили и представници државних и војних власти, те на крају и кум темеља, господин Лазар Ковачевић, који је пожелио да у што краћем времену види храм под кровом. Овај српски бизнисмен, родом из Великог Радића код Крупе на Уни, који је у то доба живио и радио у Москви, био је веома срећан што му је пружена прилика да помогне да монументални бањолучки Саборни храм васкрсне.

 

 

Бесједа кума темеља Лазара Ковачевића

 

 

Високи гости из црквеног, политичког, војног и јавног живота присуствовали освећењу темеља

 

Представљајући кума темеља Његовој Светости Патријарху Павлу и свим учесницима ове велике свечаности, владика Јефрем је, поред осталог, рекао: ''... То је господин Лазар Ковачевић, ктитор храма у Крупи на Уни, велики добротвор СПЦ и носилац одликовања Ордена Светог Саве. Овај вриједни човјек, рођен је у Подгрмечу, али је врло рано кренуо широм свијета, радећи своје послове. Данас је овдје, међу нама, као најодличнији и најпоштованији гост, који је ријешио да издвоји поново, позамашну суму од 100 хиљада америчких долара, за овај посао.''

 


ПРИПРЕМЕ ЗА НАСТАВАК ГРАДЊЕ ХРАМА

 

''Глас српски'', крајем јула 1995. године, објављује текст под насловом: ''Настављена градња Храма Христа Спаситеља'', у којем се, између осталог, каже:

 

"На старом црквишту у току је завршетак друге фазе изградње Саборног храма Христа Спаситеља. Раде се прикључци који нису били завршени у прошлој грађевинској сезони. Ових дана биће завршен прикључак струје, постављање тротоара око храма и изолација темеља. На тај начин припремиће се сљедећа фаза изградње, а то је зидање храма. Пројектом је предвиђено да фасада буде обложена жутим и црвеним каменом. Протојереј Ратко Радујковић, потпредсједник Одбора за обнову и изградњу Храма Христа Спаситеља, каже да ће се СПЦО обратити за помоћ православној браћи широм српских земаља.

 

'До сада се нисмо обраћали дародавцима изван Бање Луке. Цијенили смо да је помоћ, коју наша браћа из цијелог свијета шаљу напаћеном Српском роду од почетка рата на овом простору, важнија и вреднија.

 

Чим рат приђе крају, а ми се у Бога уздамо да ће то бити ускоро, планирамо да тражимо финансијску помоћ за изградњу Саборног храма у свим земљама и на свим континентима, гдје наш народ и уопште, православни народ, живи. Велики посао који смо започели, сами не можемо завршити. Обавезни смо садашњим и будућим генерацијама да храм, који су усташе срушиле, поново саградимо. Тиме ћемо исправити неправду, коју су Српском роду нанијеле власти послије Другог свјетског рата, кад нису дозволиле изградњу порушеног храма, на мјесту гдје је он раније био' - рекао је протојереј Ратко Радујковић и подсјетио да двадесет година послије оног рата власти нису дозволиле да се гради православни храм, било гдје у Бањој Луци.''

 

Дио новца за прикључење струје на темеље новога Храма Христа Спаситеља, Црквена општина је уплатила 1994. године, а дијелом је то била донација ''Електрокрајине'' у вријеме директора Вукашина Глувића. Овај посао изведен је у свему по пројекту и одобрењу СО Бања Лука.

 

Изграђен је бетонски тротоар око темеља храма, звоника и аркаде, а урађена је и заштита жељеза и темеља, како би се, чим прилике дозволе, могло почети са зидањем храма. За ове послове потписан је још један допунски уговор са ГП ''Крајина'', која је све дотадашње послове веома успјешно обавила.

 

Темељи су чекали дародавце

 

Иако су реконструисани темељи будућег Саборног храма Христа Спаситеља освећени још 17. октобра ратне 1993. године, а Српска православна црквена општина Бања Лука и Грађевински одбор у августу 1997. године донијели одлуку да се крене и са трећом фазом радова, ни у 1998. години није било довољно средстава за те послове. Трећа фаза радова, како је већ речено, подразумијевала је зидање и покривање храма, без занатских радова. Пошто је по пројекту предвиђен специфичан начин градње, трослојни зид од цигле, бетона и камена, који се истовремено постављају, било је потребно одмах набавити цијелу количину обрађеног камена монолитне боје.

 

Средства су прикупљана годинама, али су још увијек била недовољна. Осиромашени народ тешко је састављао крај с крајем, и мада је жеља била да обновљени храм заблиста до 2000. године и да са том светињом Бањолучани уђу у трећи миленијум Хришћанства, жеље су биле једно, а могућности друго.

 

Српска православна Црквена општина Бања Лука упућивала је бројне позиве грађанима у којима се, поред осталог, каже да ће сваки дародавац, који угради макар и један камен у храм, бити уписан у ''књигу градитеља храма'' и тачно знати који је камен у храму његов допринос вјечној грађевини.

 

КАМЕН ТРАВЕРТИН У ИЗГРАДЊИ САБОРНОГ ХРАМА

 

Избор испоручиоца фасадног камена

 

Дуже вријеме испитивали су врхунски стручњаци која би врста камена најбоље одговарала и самом храму и поднебљу у којем се гради. Тражили су се природни материјали који ће задовољити високе естетске критеријуме и вјековно трајање грађевине. Консултовани су најбољи стручњаци. На крају је, према приједлогу најбољег од најбољих, професора др Ненада Билбије, експерта за камен из Београда, одлучено да се за градњу Храма Христа Спаситеља користи камен травертин, црвени и жути. Значајна сједница Црквеноопштинског и Грађевинског одбора, с тим у вези, одржана је 23. јула 1999. године.

 

Сједници је присуствовао и професор др Билбија, чувени петролог и универзитетски професор из Београда, који је изабран за главног савјетника на одабиру врсте камена за фасаду храма. Он је објаснио члановима Одбора да је камен под називом ''травертин'' поријеклом са Блиског истока, одличног квалитета, што је издавањем сертификата потврдио Институт ИМС ДД из Београда. За фасаду Саборног храма Христа Спаситеља користиће се травертин ''росо сораја'' (црвени) и "ђало сораја" (жути). Како је речено, за фасаду храма, звоника и аркада по пројекту биће укупно потребно 265 кубних метара камена, за око 20.000 позиција.

 

На сједници су разматране понуде за набавку и испоруку фасадног камена за градњу Храма Христа Спаситеља. Потпредсједник Грађевинског одбора, протојереј-ставрофор Ратко Радујковић, обавијестио је одборе да је приспјело укупно седам понуда, од којих су у ужи избор издвојене три: Приватног предузећа "Сит", власника Милорада Микића из Трна, Лакташи, "Кошутица", власника Драге Беадера из Београда и понуда Микела из Калабрије, Италија.

Након дуже анализе понуда, одабрана је и једногласно усвојена понуда "Сит" предузећа, власника Милорада Микића, као најприхватљивија и најповољнија.

 

Будући да је погођена набавка и испорука фасадног камена, управа Црквене општине усвојила је и понуду ГП ''Крајина'' за изградњу треће фазе Саборног храма Христа Спаситеља, која подразумијева зидање и покривање храма. Иако је усвојена и погођена понуда са детаљним описом свих радова: зидањем, изолацијом, инсталацијама и покривањем, било је предвиђено да се 1999. године ради само први дио фазе градње храма, како то стручњаци кажу, до коте од +3,25 м храма, звоника и аркаде, јер су само толико дозвољавала до тада прикупљена средства, којима је као инвеститор располагала Црквена општина.

 

 

Травертин, камен спотицања

 

''Свечаним потписивањем уговора између СПЦО Бања Лука и ООГП 'Крајина' Бања Лука синоћ, 5. септембра (1999), је званично објављено да се настављају радови на обнови и изградњи Саборног храма Христа Спаситеља. Уговор је у име инвеститора потписао протојереј-ставрофор Ратко Радујковић, а у име 'Крајине' дипломирани инжењер Борко Ђурић'', нашла се на страницама ''Гласа српског'' вијест коју су сви Бањолучани годинама жељно и са нестрпљењем очекивали, не слутећи да ће, и поред објављене вијести и потписаног уговора, на наставак градње храма морати још да чекају.

 

Послије потписивања уговора одржана је кратка молитва и запаљене воштанице на темељима будућег храма. Примајући баш ту, на темељима уговор и потребну документацију, директор ''Крајине'' Ђурић истакао је да је велика част, обавеза и одговорност посао којег су се прихватили његови сарадници и он, те да ће интензитет радова зависити, како од финансијских средстава, тако и од технологије градње, која је ''специфична, трослојна и нова''.

 

Како је договорено, храм ће бити грађен у фазама. Највећа ставка је камен травертин, црвени и жути, поријеклом из Месопотамије. И управо тај камен травертин, тачније његово допремање на градилиште, биће камен спотицања за наставак градње. Ево како је то било.

Прва количина овог камена требало је да стигне на градилиште до 15. октобра, те, 1999. године, посредством, како је већ речено, Приватног предузећа "Сит", власника Милорада Микића из Бање Луке, са којим је потписан уговор о испоруци укупне количине камена, потребне за зидање "до под кров", у наредних седам мјесеци.

 

''Желимо да наш Саборни храм Христа Спаситеља буде лијеп и дуговјечан'', рекао је потпредсједник Одбора за обнову и изградњу Храма Христа Спаситеља, протојереј-ставрофор Ратко Радујковић.

 

Радови, ипак, нису могли отпочети у планираном периоду 1999. године, јер обрађивач и испоручилац нису на вријеме испоручили договорену количину камена до краја грађевинске сезоне. Вријеме, и поред тих проблема, није изгубљено, извођач радова ГП ''Крајина'' извршио је битне припреме и испитивања импровизацијом трослојног зида: цигла, бетон и камен, који ће се истовремено уграђивати. Тако ће, кад посљедњи камен травретин дође на позицију која му је пројектом прописана, бити завршена и прелијепа фасада Храма Христа Спаситеља.

 

Те, 1999. године српски народ је био изложен новом страдању. НАТО снаге су, од 24. марта до 9. јуна бомбардовале српски народ у матици Србији, што је донијело велике људске и материјалне жртве, а страдале су и многе древне православне светиње на Косову и Метохији.

 

Камен успорио вриједне неимаре

 

Грађевинска сезона у јубиларној 2000. години Хришћанства отпочела је са великим активностима у бањолучкој Црквеној општини. Будући да се због проблема са испоруком фасадног камена градња Саборног храма Христа Спаситеља није могла наставити у 1999. години, одлучено је да грађевинска сезона 2000. почне управо тим пословима. Истина, италијански кооперант фирме ''Сит'', којој је била повјерена испорука камена, покушао је да мијења неке клаузуле уговора, квалитет испорученог камена и коначни термин испоруке. По препоруци професора Ненада Билбије, Црвена општина је ангажовала младог и веома агилног архитекту Жељка Тривића да одлази у Италију, присуствује обради камена и при томе пази да испоручилац обезбиједи уговорени квалитет.

 

Расте Саборни храм

 

Грађевинско предузеће "Крајина", отпочело је 25. априла 2000. године градњу Храма Христа Спаситеља до коте 3,25 м, са звоником и аркадом. Изградња трослојног зида текла је у најбољем реду, јер је "Крајина", као извођач радова, ангажовала саизвођача на монтажи фасадног камена, фирму "Сарко инжењеринг" из Београда, чији су мајстори савладали специфичну технологију градње.

 

 

Први редови црвеног и жутог травертина у фасади храма

 

 

Мајстори савладали специфичан трослојни начин градње који обезбјеђује трајност грађевине

 

''Радосни смо што у ове предваскршње дане можемо да обрадујемо наше вјернике вијешћу да радови почињу. Надамо се и у Бога уздамо да овај пут неће бити прекидани'', рекао је протојереј-ставрофор Ратко Радујковић.

 

До новембра исте године храм је озидан до висине четири метра, а звоник са аркадом до осам метара. Бањолучани су свакодневно долазили да гледају како из дана у дан ''расте'' њихов толико жељени и тако дуго чекани Саборни храм.

 

Инсистирање испоручиоца камена из Италије на повећању цијене и ново кашњење у испоруци камена, приморали су бањолучку Црквену општину као инвеститора изградње Храма Христа Спаситеља да крајем 2000. године преиспита уговор са фирмом "Сит" из Трна (Лакташи) и његовим кооперантом "ОРМАР''-ом из Вероне, Италија. Управа Црквене општине је на заједничкој сједници Црквено-општинског и Грађевинског одбора донијела одлуку да се раскине уговор са "Ситом'' из Трна и "ОРМАР"-ом из Вероне, те да крајем децембра 2000. године распише нове понуде за набавку преостале потребне количине фасадног камена, као и украсних елемената за храм, од гранита и мермера.

 

 

Зидање Храма Христа Спаситеља

 


ОСВЕЋЕЊЕ И ПОСТАВЉАЊЕ КРСТОВА

 

На Светог Илију, 2. августа 2004. године, освећени су крстове за Храм Христа Спаситеља. Овом светом и свечаном чину присуствовали су чланови Црквено-општинског одбора Бања Лука, представници ГП ''Крајина'' и вјерници.

 

Први, од укупно шест крстова, постављен је на централну куполу храма 24. августа. Ријеч је о највећем позлаћеном крсту, високом око 2,5 метара и тешком 350 килограма. Преосталих пет, постављени су на четири мале куполе и на звоник, у наредних неколико дана.

Мајстори који су стигли из Русије привели су крају припреме за постављање позлаћеног нерђајућег лима на свим куполама и олтару и бакарног лима на равне површине крова. Стигли су и мајстори из Аустрије, чији ће задатак бити да поставе часовнике и електронски увежу звона.

 

Истовремено, мајстори из Београда очистиће и заштитити камен на храму, а столари ће припремити врата и прозоре који би требало да се поставе почетком септембра 2004. године.

 

 

Протојереј-ставрофор Ратко Радујковић осветио је позлаћене крстове за Саборни храм на Светог Илију 2004. године

 

 

Подизање највећег позлаћеног крста висине 2,5 м и тежине 350 кг

 

Освећење црквених звона

 

Дан 23. јул 2002. године остаће у Парохији бањалучкој посебно запамћен јер је тога дана, тачно у 18.30 часова, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки господин Јефрем, уз саслужење протојереја-ставрофора Ратка Радујковића, протонамјесника Миленка Сандића, протођакона Воје Балабана и ђакона Чеде Вранића, јереја Драгана Грујића, јереја Игора Мијатовића, ђакона Горана Сибинчића и ђакона Владислава Радујковића, осветио звона за Саборни храм Христа Спаситеља.

 

Освећење су својим присуством увеличали потпредсједник РС Драган Чавић, који је уједно и дародавац другог звона, као и др Горан Талић, дародавац највећег звона и часовника, премијер Српске Младен Иванић, министар вјера Душан Антељ, представник града Бање Луке Милан Балабан, представник градитеља храма ГП "Крајина", чланови Управног одбора Црквене општине, представници већег броја јавних медија, и вјерника, који су са великом радошћу пратили овај, за Српску цркву и Српски народ, веома важан догађај.

 

 

Освећење звона Храма Христа Спаситеља

 

 

Подизање звона на звоник, полако и прецизно, у фазама

 

Радници фирме ''Grassmayr'' из Инзбрука подигли су и монтирали звона и часовнике на звоник Саборног храма од 5. до 8. августа 2002. године. Звона су монтирана и постављена у своја лежишта у три нивоа. Прво и највеће звоно је монтирано у доњем дијелу бифоре, средње и мало на другом нивоу - средина бифоре и на трећем нивоу у висини сатова монтирано је друго звоно.

 

Уградња електричних удараљки и управљање звонима помоћу компјутера су новитети, у односу на стара звона Храма Свете Тројице. Поред класичног начина звоњења, помоћу компјутера могу се програмирати и различите мелодије, као на примјер Химна Светом Сави.

Четири часовника на четири стране звоника, високог 47,10 м, веома су прецизни, а њихову тачност гарантује повезаност са регулационим центром за вријеме у Франкфурту.

 

Бранко Тегелтија, помоћник техничког руководиоца изградње, који је пратио обнову и изградњу Храма Христа Спаситеља од 1993. године, издваја занимљиву цртицу о звонима.

''Један старији суграђанин дуго је замишљено гледао како се истоварају звона. То ми је привукло пажњу, пришао сам и упитао шта га је толико заинтересовало. Одговорио је да је на том мјесту био и 1941. године, када су усташе срушиле стари храм и гледао како утоварају и одвозе звоно. Сада је, ето, дочекао да види нова звона, која ће се ускоро оглашавати са новог храма, због чега је веома срећан.''

 

До краја грађевинске сезоне 2002. године Саборни храм је озидан до стрешних вијенаца. Урађени су и дијелови украсних елемената, као што су: дијелови портала, розета и архиволти на апсиди олтара, постављене су мале розете са архиволтима на двије куле, док је звоник озидан до изнад бифора и звона - кота 38 метара.

 

Странци се диве Светињи

 

Да Храм Христа Спаситеља нема огромну вриједност само за вјернике СПЦ, готово свакодневно показују и бројни страни туристи који долазе у највећи град Српске и диве се овој светињи. Многе је интересовао историјат храма, поготово кад чују да је на мјесту гдје се данас обнавља Саборни храм већ постојао Храм Свете Тројице.

 

Неком приликом у Бању Луку је стигла група студената из Швајцарске. Један од њих је причао како је са колегама обишао многе цркве и катедрале у Русији, Шпанији, Њемачкој, Француској, али да је ова бањолучка љепша од многих других, раскошнијих. Овај свети храм је посебан не само због изгледа, него и због мјеста на којем се налази.

 

 

Саборни храм Христа Спаситеља

 

Већ сама најава потпредсједника Одбора за обнову и изградњу Храма Христа Спаситеља, протојереја ставрофора Ратка Радујковића, крајем марта 2006. године, да је у тој грађевинској сезони планирано да се заврши 11 занатских радова, унутар и изван храма, обећавала је скори завршетак грађевинских и занатских радова на обнови и изградњи Храма Христа Спаситеља.

 

''Уградићемо прозорске клупице од гранита на свих 76 прозора, као и оне на симсовима сводова и централној куполи. Услиједиће скидање скеле и постављање свих инсталација за гријање и хлађење храма и помоћног објекта. Упоредо ће се постављати подови, степеништа, ограда на галеријама, градити помоћни објекат... Урадићемо и такозвано геоснимање површине нивоа подова и обложити површину парапета у приземљу храма и на галеријама одабраним каменом'', објаснио је протојереј-ставрофор Ратко Радујковић.

 

На велику радост свих вјерника, градња Храма Христа Спаситеља у срцу Бање Луке крајем 2006. године била је већ далеко одмакла. Слиједили су веома вриједни умјетнички радови, набавка инвентара и уређење порте. Из Црквене општине стигла је и прва најава да би освећење храма требало бити на Спасовдан 2009. године. Истина, до тада не би могли бити завршени сви мозаици у храму, али главни послови би били завршени и Храм Христа Спаситеља могао би од тог времена да служи вјерницима. Послије ове најаве сви су уложили максималне напоре да тај рок буде испоштован. Бањолучани су били нестрпљиви, пред храм су свакодневно долазили мјештани, као и посјетиоци града, са жељом да уђу и виде како радови напредују. За вањско освјетљење храма и звоника погођен је пројекат са електроинжењерима из београдске фирме ''Минел-Шредер'', који су извршили мјерење илуминације, а истим пројектом предвиђено је и повећање расвјете у храму, због освјетљавања мозаика.

 


ОСВЕЋЕЊЕ САБОРНОГ ХРАМА ХРИСТА СПАСИТЕЉА

 

Бања Лука је 28. маја дочекала свој велики празник - Вазнесење Господње, Спасовдан, своју крсну славу, обогаћену 2009. године Господње освећењем васкрслог Саборног храма Христа Спаситеља. Послије равно седамдесет година и исто толико Спасовдана, сви путеви су тога дана водили ка обновљеној светињи у центру града.

 

 

Саборни храм Христа Спаситеља - спреман за освећење

 

Вриједни неимари, попут сликара који до посљедњег тренутка вјештим потезима дотјерује своје дјело прије него што га изложи погледима јавности, данима су обављали завршне радове у храму и око храма.

 

Свечана литија

 

Велика молитвена свечаност започела је свечаном литијом, формираном испред Банског двора, у којој су служашчи Митрополити, Епископи, свештеници и ђакони, са окићеним кумовима Храма и гостима свечаности, стигли пред главни портал обновљеног Саборног храма, гдје их је дочекао радостан вјерујући народ.

 

Милозвучна звона са звоника храма, стопила су се са Спасовданским тропаром, произнесеним из сложних грла хора СПД ''Јединство'', чиме је означен почетак молитвеног чина освећења Храма.

 

 

Свечана литија креће према Саборном храму

 

 

Св. мошти у поворци према Саборном храму

 

 

Хор “Јединство” спреман за свечани чин

 

Васкрсли Храм духовни центар Епархије и Крајине

 

Пред Храмом је литију дочекао, и поздравио у име Српске православне Црквене општине Бања Лука, протојереј-ставрофор Ратко Радујковић, рекавши између осталог:

''... Обновом и изградњом насилно порушеног Саборног храма у Бањој Луци васкрсла је бањолучка љепотица, која ће, не само уљепшавати наш град, него ће поново бити духовни центар Бањалучке епархије и Крајине.

 

 

Старјешина храма поздравља Архијереје, кумове и госте

 

 

Старјешина Храма са кумовима

 

Данас, када смо дочекали дан освећења реконструисаног Саборног храма, веома смо радосни и поносни на чињеницу да наша Епархија бањалучка, са уласком у трећи миленијум Хришћанства, приноси Господу нашем Исусу Христу на дар Свети храм. Градећи овај Храм, он је ову генерацију духовно изграђивао, а појединце, предузећа и установе сједињавао, да својим прилозима обнове и украсе ову нашу Светињу'', истакао је прота Ратко Радујковић и додао да је ''поносна Република Српска, а посебно Епархија бањалучка и град Бања Лука, која, поред значајних објеката у центру града добија и духовни бисер, који већ дуже времена недостаје овом граду''. Он је подсјетио да се радују и душе наших предака што се потомство одважило да исправи неправду и да не препусти забораву њихово велико дјело.

 

''Након седамдесет година наш град је поново обасјала милост Божија, да на исти празник Вазнесења Господњег дочекамо освећење Саборног храма, који ће бити посвећен Господу нашем Исусу Христу. У име Управе Српске православне парохије и Црквене општине бањалучке молим Ваша Преосвештенства да са служашчим свештеницима и кумовима приступите освећењу овог Храма, служите Свету архијерејску литургију и предате освећен Храм на молитвену употребу нашем вјерујућем народу'', рекао је на крају свога поздрава протојереј-ставрофор Ратко Радујковић.

 

 

Вјерници очекују Архијереје и високе госте

 

Служашчи

 

У чину освећења храма и Светој архијерејској литургији началствовао је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Јован, а богослужили су и Високопреосвећени Митрополит дабро-босански Николај, те Преосвећени Епископи: Иринеј нишки, Василије зворничко-тузлански, Василије сремски, Јефрем бањалучки и Георгије канадски као и свештеници и ђакони: протојереји-ставрофори: Ратко Радујковић, Војо Балабан, Ермолаос Масарас (Патра, Грчка), Душан Петровић, ректор Богословије у Сремским Карловцима, те протојереј Ђуро Крошњар (Чикаго, САД), архимандрит Доситеј из манастира Гргетег на Фрушкој Гори, протођакон Чедо Вранић и ђакон Радојица Жагран.

 

Свечаном богослужењу присуствовали су и Преосвећени Епископи: Никанор банатски, Лонгин новограчанички и средњезападно амерички, Митрофан источно-амерички, Хризостом бихаћко-петровачки, Лукијан осјечко-пољски и барањски, Григорије захумско-херцеговачки, и Антоније викарни епископ моравички.

 

Била је то заиста прекрасна, слика: тако велики број свештенослужитеља у свечаним одеждама, мозаици у олтару и куполи храма, дјела врхунске умјетности, иконостас у дуборезу са безброј мајсторски изведених детаља, блистави полијелеји, богослужбени предмети најљепше израде... Све то је плијенило погледе вјерујућег народа и доприносило снази молитве благодарности Богу, без чије помоћи ништа не бива, а поготово се не обнавља овако велељепни Свети храм.

 


БЛАГОДАЋУ СВЕТОГ ДУХА ОСВЕЋУЈЕ СЕ ХРАМ

 

У Православној цркви благодаћу Светог Духа освећује се храм Божији, послије чега се даје на молитвену употребу вјерницима, који ће долазити на богослужења, молитвословља, крштавати се, вјенчавати, опојавати преминуле... Попут Саборног храма Свете Тројице, који је освећен на Спасовдан 19. маја далеке 1939. године, и обновљени Саборни храм Христа Спаситеља такође је освећен на Спасовдан, 28. маја 2009. године.

 

 

Архијереји приступају чину освећења

 

 

Епископ домаћин излива вино на Св. престо

 

 

Кађење Св. мошти

 

 

Кропљење Св. храма

 

 

Св. престо

 

 

У току чина освећења Храма

 

 

Високи гости: предсједник НС РС Игор Радојичић, предсједник РС Рајко Кузмановић и министар Недељко Чубриловић

 

Храм Христа Спаситеља је САБОРНИ ХРАМ, насљедник првобитног Саборног храма Свете Тројице, порушеног 1941. године. Саборни, значи сабирајући храм, за све вјернике града Бање Луке, Епархије бањалучке и уопште све вјернике Православне цркве.

 

Као што смо већ спомињали у овој нашој монографији, Храм Христа Спаситеља може да прими више стотина вјерника, а народа је било много више, па многи нису имали могућност да уђу у храм, него су свечано богосолужење пратили преко екрана постављених у порти Храма. При томе, за вријеме богослужења поглед им је често са екрана клизио на Храм и његову спољашњу љепоту, мозаике и бројне украсе на порталима, дивили су се куполама огрнутим златним плаштевима, позлаћеним крстовима, високом и витком звонику, љепоти фасаде од природног двобојног камена травертина, поријеклом из Месопотамије...

 

Многи су се присјећали градње Храма која је текла споро, и то не због недостатка новца, јер вјерни народ, ни за вријеме рата, ни у тешким поратним годинама није дозвољавао да градња стане. Проблем су били врхунски материјали који су коришћени у обнови храма, допремани из цијелог свијета. Светиња васкрсла у пуном сјају, којој се диви и старо и младо и која је већ поново постала симбол града, најбоља је награда народу за сва одрицања и стрпљиво чекање, дуго седам деценија.

 

 

Високи гости: руски амбасадор К. Шувалов и министар вера Р. Србије Б. Шијаковић

 

И док је богослужење одмицало, на Часни престо је постављено Свето јеванђеље, Дарохранилница, крстови и други богослужбени предмети, који су с времена на вријеме забљеснули пред очима вјерника у свој својој љепоти.

 

 

Представници вјерских заједница

 

 

Кумови Храма у току чуна освећења

 

''Нека је срећан и од Бога благословен дан у који смо били удостојени да осветимо овај обновљени Саборни храм Христа Спаситеља, у нашем граду Бањој Луци'', рекао је Епископ бањалучки Јефрем, на крају чина освећења Храма.

 

 

Завршна молитва чина освећења Храма

 

Света архијерејска литургија

 

Молитвена свечаност настављена је Светом архијерејском литургијом, првом у освећеном Саборном храму Христа Спаситеља. Као пјесма са небеса, са галерије Храма спуштала се пјесма хора Српског пјевачког друштва ''Јединство'', којим је дириговао Немања Савић.

За вријеме Литургије чуо се текст на црквенословенском старогрчком, енглеском и српском језику, што је посебно обогатило богослужење, а вјернике подсјетило да су Апостоли послије силаска Светог Духа проговорили на разним језицима и пошли да по свијету проповиједају вјеру Христову на тим језицима, како би их што више народа разумјело.

 

Учешће свештенослужитеља из дијаспоре у богослужењу, нагласило је саборност Православног народа са разних страна свијета, и указало на огромни духовнио значај ове свечаности.

 

 

Почетак Св. литургије у новоосвећеном Храму

 

 

У току Св. литургије

 

 

Причешће

 

 

Епископ домаћин - Вјерујем Господе и исповједам...

 

Прво причешће у освећеном Саборном храму

 

Епископ Јефрем је потом позвао све оне који су се постом, молитвом и Св. тајном покајања спремили за Свету тајну причешћа, да приме ову Свету тајну. Многи православни Бањолучани жељели су да се причесте баш на овај дан, у обновљеном храму, од оних најмлађих до оних који су запамтили и некадашњи Саборни храм Свете Тројице. Стрпљиво и са неком посебном мирноћом чекали су да дођу на ред, очигледно потпуно свјесни важности тренутка и догађаја у којем учествују. Осталим вјерницима је подијељена нафора.

 

Поздравна бесједа владике Јефрема

 

Потом је Његово Преосвештенство Еп. бањалучки Господин Јефрем поздравио све који су присуствовали освећењу храма и Литургији, и заблагодарио свима, те уручио одликовања најзаслужнијима. У својој проповиједи Епископ је рекао:

 

У име Оца и Сина и Светога Духа!

 

“Поштовани господине предсједниче Републике Српске, Ваша Високо-преосвештенства, Ваша Преосвештенства, поштовани представници других вјерских заједница, Римокатоличке цркве, Исламске заједнице и Јеврејске заједнице, поштовани кумови новоосвећеног Саборног храма, драга браћо и сестре, браћо свештеници, драги гости из других мјеста и других парохија.

Данас на Спасовдан, дан Вазнесења Господњег, сабрани смо Духом Светим у нашем граду Бањој Луци, да осветимо и предамо православним вјерницима на молитвену употребу, овај Саборни храм Христа Спаситеља, изграђен на истом мјесту, на истим темељима и у димензијама какав је био првобитни Саборни храм Свете Тројице, освећен 1939. године, тачно прије седамдесет година, а порушен ратне, 1941. године.

 

Уосталом, овдје је кроз вијекове рушено све, или, готово све што је припадало Православној цркви и Српском народу. Али, задужбинарски дух Српског народа остао је јачи од свих рушилачких стихија овога свијета. Све што је насилно рушено, прије или послије је обновљено. То је света обавеза према Богу, Цркви и Отаџбини, а народ је то савјесно извршавао, без обзира на велике жртве и потешкоће које је требало савладати.

 

Систематским рушењем православних средњовјековних храмова, Српског народа на овим просторима од стране турских завојевача и других рушитеља и забраном да се те светиње обнове, створене су истинске потребе и унутрашња духовна чежња, да се све порушено обнови и неизграђено изгради. Посебно је била јака жеља да се у самом граду Бањој Луци поново подигне Богу храм захвалности, молитве и трајног благодарења за сва добра која нам је дао, за сва страдња и избављења кроз наш вишевјековни дуги историјски мукотрпни ход.

 

Више од једног вијека потрајала је упорна борба бањалучких Срба, да се оствари право за изградњу храма, који је грађен са великим одушевљењем и за тадашње прилике у задовољавајућем временском року. На дан освећења, на Спасовдан 1939. године љетописац је с правом записао да је то, иако, не највећи, ипак, најљепши, и архитектонски најскладнији, православни храм на Балкану.

Наравно, ми љепоту Храма Божијег видимо прије свега у сазнању да је то храм молитве, храм у којем се приноси бескрвна жртва, служи Света литургија, која невидљивим духовним нитима везује земљу са небом, низводи Бога међу људе и уздиже човјека на пиједестал Богосиновства. Јер кроз овај Храм ми изграђујемо у себи Храм Бога Живога (I Кор. 3,9; 3,16).

Нажалост трагичне 1941. године Храм је разрушен, као и многи други широм Епархије, мученичком смрћу уморен је Епископ бањалучки Платон, као и многи свештеници, а многи други су прогнани и утамничени.

За српски народ стигли су поново црни дани, појединачна и масовна убиства, прекрштавања, логори смрти, Јасеновац, Цапраг, Аушвиц, Дахау и други. Наш народ доживио је пророчке ријечи на себи: ‘’Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много...’’ (Мт. 2, 18).

 

Једно зло као да никад не долази само. У новоствореној држави послије Другог свјетског рата за Српску православну цркву и њене вјернике дошла су нова страдања. Епископ бањалучки др Василије (Костић), као истински исповједник вјере, окрвављених и раздераних мантија доживио је јавни линч и прогонство са своје епископске катедре.

 

Слично “уживање слободе” доживљавали су и свештеници на терену. Дјело усташког безакоња као да је озакоњено, порушени Саборни храм не само да није обновљен, него су његове рушевине и само црквиште одузети од Цркве, и изграђен споменик палим борцима. Сви покушаји да се неправда исправи, остали су без успјеха, али не и без наде, која посљедња умире, и која се показала оправданом.

 

Напокон, 1992. године, Црквеној општини је враћено црквиште Саборног храма, а већ наредне године, 17. октобра, Његова Светост Патријарх српски Г. Павле, уз саслужење више Епископа и молитвено учешће вјерујућег народа, осветио је новоизграђене темеље за обнову и реконструкцију порушеног Храма.

 

Нажалост, вихор подметнутог Грађанског рата на овим просторима, тек је предстојао, и скоро шест година одгодио наставак радова на Храму. Тачније, градња на освећеним темељима настављена је тек у другој половини 1999. године, која је била у знаку новог страдања Српског народа, овога пута у нашој Матици Србији, од НАТО бомбардовања.

Без обзира на све потешкоће, са пословима се, напокон, морало кренути. На том путу било је много препрека и само великом жртвом и несаломљивом вољом било их је могуће савладати. Радови су се одвијали нешто споријим темпом, али се до краја инсистирало на квалитету посла.

 

Грађевински радови су се ближили крају, и прва Света литургија у сазиданом и покривеном Саборном храму Христа Спаситеља служена је 26. септембра 2004. године, уз молитвено учешће огромног броја вјерника овога града и околине.

Да би се дошло до овога дана, свечаног освећења Храма, требало је да прође пет нових година, испуњених напорним и стрпљивим радом умјетника и занатлија, који су уређивали храм изнутра, као и грађевинара, који су бринули о вањском изгледу Храма и околине.

Остало је још да се заврше започети мозаици на свим унутрашњим површинама Храма. Не чекајући на то, одлучили смо да се Храм освети, и у њему отпочну редовна Света богослужења.

 

Драга браћо и сестре, уважени гости, сва изнесена дуготрајна, мукотрпна и истрајна борба Српског народа и његове Православне цркве израз су несаломљиве воље, жеље и стварне духовне потребе да се у овом граду подигне, а затим и обнови порушени Саборни храм. Храм молитве, у којем ће вјерници своје очи подизати ка небу, и кроз који ће Бог своју богату милост изливати на све оне који му се са вјером обраћају.

Храм је наша духовна вертикала која нас уздиже ка небу. Она нас повезује са Богом, али и са нашим прецима, који су тако жељели доживјети овај моменат славе и радости, као и са нашим потомцима, који ће нас по овоме дјелу помињати, и са поносом истицати величину жртве уложене у овај свети посао.

 

Данас, када смо завршени Саборни храм Христа Спаситеља, осветили и у њему служили Свету литургију, наша благодарност прије свега упућена је Богу, дародавцу свих добара, без чијег благослова и помоћи ово дјело не би било завршено, али и нашем вјерујућем Српском народу, који нас је за све вријеме градње пратио својим прилозима, те посао ни за један дан није стао због недостатка средстава. Захваљујемо актуелној, и свим претходним владама Републике Српске, које су нас у континуитету помагале, према могућностима и приликама у којима су радиле, да се ово свето дјело заврши. Посебно захваљујемо уваженим кумовима новоосвећеног храма, Г. Милораду Додику, предсједнику Владе Републике Српске, Г. Драгану Чавићу, бившем предсједнику Републике Српске и Г. Драгољубу Давидовићу, градоначелнику Бање Луке, за њихову изузетну личну помоћ, као и подршку са високих мјеста својих политичких функција.

Много је оних чија имена би данас требало поменути, али у овом моменту то је немогуће. Неки ће бити поменути у другом дијелу ове свечаности, за трпезом љубави, а имена других су објављена у монографији Храма. А што је најважније, имајмо на уму ријечи Св. Јована Златоустог: ‘Ако хоћеш да даш милостињу, не гледај на трошење новца, него на сабирање правде... Не гледај на богатство које се смањује, него гледај на духовну ризницу коју стичеш.’’

 

Нашу благодарност изражавамо Високопреосвећеној и Преосвећеној Господи Архијерејима: Митрополиту Јовану загребачко-љубљанском, Николају дабро-босанском; Епископима: Иринеју нишком, Василију зворничко-тузланском, Василију сремском, Георгију канадском, Никанору банатском, Лонгину новограчаничком и средњезападноамеричком, Митрофану источно-америчком, Хризостому бихаћко-петровачком, Лукијану осјечко-пољском и барањском, Григорију захумско-херцеговачком и Антонију викарном Епископу моравичком, као и служашчим свештеницима за учешће у чину освећења Храма и Св. литургији. Молимо Вас да призовете Божији благослов на све нас овдје присутне.

 

Такође, благодарност дугујемо свима који су се трудили око изградње Храма: пројектантима, градитељима, надзорним лицима, као и умјетницима који су Храм снабдјели покретним и непокретним инвентаром.

Хвала Иницијативном и Грађевинском одбору који су дјеловали при Црквеној општини, заједно са старјешином Храма прот. ставр. Ратком Радујковићем и са осталим свештеницима, успјешно водили и привели крају овај свети посао.

 

Још једном све Вас поздрављам драга браћо и сестре, и призивам благослов Божији и благослов Светог Свештеномученика Платона, небеског заштитника овога града и Епархије бањалучке, на све наше Бањолучане, све високе званице, из свих политичких општина Епархије бањалучке и вас браћо и сестре који сте дошли из других мјеста и других парохија.

Молимо се Троједином Богу, да прими овај дар - наш Храм у принебесни свој жртвеник и преко њега излива своју богату милост на све нас и сва покољења Православних вјерника, који ће доћи послије нас.

 

‘Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама’ (II Кор. 13,13). Амин.

 

 

Завршетак Св. литургије и повратак у Бански двор

 

 

Преузето из књиге:

 

САБОРНИ ХРАМ

ХРИСТА СПАСИТЕЉА

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ У БАЊОЈ ЛУЦИ

Друго допуњено издање

 

Аутори:

 

Радмила Кулунџија

Ратко Радујковић, протојереј-ставрофор