Епископ бањалучки

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем

Епископ бањалучки Јефрем (у свијету Миле Милутиновић) рођен је у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у мјесту рођења, а VII и VIII разред у Санском Мосту, гдје потом похађа гимназију.

Опширније...

Служба Св. Платону

Служба Св. Свештеномученику Платону

Храм Христа Спаситеља Бања Лука

Историја данашњег Јеванђеља о Самарјанки даје нам више разних поука, јер Спаситеља Исуса Христа јасно показује, и као Бога и као човека: затим нам претставља његово особито човекољубље и снисхођење, а у исто време као веру тако и оданост жене Самарјанке, која је учинила, те су и њени суграђани у Господа веровали. Још нас учи колика је сила божије благодати, какво треба да је истинито поклонење преблагом Творцу и какву силу и моћ има спасоносна реч Спаситељева.

У оно време дође Исус у град Самарјански који се зове Сихар, близу села које даде Јаков Јосифу, сину своме.

Кад је Асирски цар Салманасар покорио Израиљћане за време њихових царева Ахаза и Озије, онда је све одабраније Израиљћане преселио у Вавилон и Мидију као робове, а из своје земље скупио је разне народности и послао у Самарију, у којој су Израиљћани обитавали. Затим је Салманасар пратио у Самарију и једног од заробљених израиљћанских свештеника да заоставшу сиротињу учи вери, те они тако вероваху у истинитог Бога, али су се у исто време и идолима клањали,1 а међутим се средством бракова ороде и са асирским идолопоклоничким дошљацима, па се доцније сви заједно назову Самарјани од брда Сомор. Ови Самарјани признавали су само 5 Мојсеових књига и сматрали су себе за потомке Аврамове и Јаковљеве. Спаситељ Исус Христос наредио је својим ученицима да не иду у самарјанске градове, већ изгубљеним овцама дома Израиљевог,2 но, он сам да би показао да је дошао да спасе цео свет, посетио је и Самарјански град Сихар. Ова је варош лежала близу места, које су Јаковљеви синови насљедили поубијавши њене грађане због тога, што су њихову сестру Дипу осрамотили,3 а затим је Јаков поклонио своме сину Јосифу.4

Сихар се још звао Сихем и Сикима а после Исуса Христа назват је Неапољ (Нова варош). Сихар је најстарија Хананска варош а при деоби земље на 12 племена дата је Левитима. Ова је варош важна у историји 1) зато, што се Бог први пут у њој јавио Авраму;5 2) у њој је Јаков ископао познати кладенац, подигао свој чадор и озидао жртвеник;6 3) у Сихару је сахрањен Јосиф и остали патријарси; 4) овде је Исус Навин сабрао народ и прочитао му законске благослове и клетве и 5) кад је Авимелех освојио Сихар, потукао је његове грађане и варош порушио, но, Јеровоам ју је опет подигао. После разорења Јерусалима ову је варош подигао Флавије Веспасијан и он ју је назвао Неапољ. Данас ту живи 5000 становника и то: хришћана, Самарјана, нешто мало Јудеја а остали су највише Мухамеданци.

И ту беше Јаковљев извор, и Исус уморан од пута цеђаше на извору, а беш око шестога сата.

Извор се овај зове Јаковљев зато, што га је он ископао и озидао, а Спаситељ путујући дође око подне код тога извора уморан, па без трона и подглавника седе да се од дуга пута одмори и жеђ од јаке врућине угаси. Дакле уморан беше од пута онај, који је наш пут за небеса, и жедан беше онај, који је извор живота што и другима живот даје! Но, он је бивао и гладан па и ако је хиљаде са 5 хлебова могао да нахрани, бивао је и невесео и тужан, па и ако је цео свет радошћу овеселио, а све то јасан је доказ његовог истинитог пожртвовања за човечанство.

И дође жена Самарјанка да захвати воде и рече јој Исус дај ми воде да пијем; јер ученици његови беху отишли у град да купе јела.

Самарија је област која лежи између, Јудеје и Галилеје. Јудеји су јако мрзили Самарјане и сматрали су их као јеретике, јер не само што су се били ородили са незнабошцима, које је Салманасар населио у Самарији, већ ни све књиге Старог Завета нису признавали, но само 5 књига Мојсејевих, Ова је мржња била толика, да Јудеји нису хтели ни пролазити кроз Самарјанска места, а жедни нису хтели узимати ни воде од Самарјана! Жена, о којој је овде реч, била је из Сихара, града Самарјанског, и Господ је почео с њоме говорити не баш толико због жеђи (као човек) колико због тога што је (као Бог) знао, да ће она веровати па јој је хтео да каже своју науку и упути на пут спасења.

И рече жена Самарјанка: како ти, Јеврејин будући, можеш воде искати да пијеш од мене, жене Самарјанке? Јер се Јевреји не мешају са Самарјанима.

Овако му је жена одговорила због горе наведеннх узрока.

Кад је Јеровоам при подели Јудејског царства постао Израиљски цар, на 1000 год. пре Исуса Христа, он је тиме први положио основ и Самарјанској држави. Но да би подела царства Давидовог и Соломоновог била што сталнија, ненасито Јеровоамово славољубље хтело је да народ Јудејски сасвим поцепа и то не само географски већ и вероисповедно, па с тога је уништио и онај закон, који је свима Јудејима налагао, да посећују свету варош Јерусалим, те зато је и идолопоклонство за свој народ установио. Но, ова вероисповедна изопаченост упливисала је и на политичко стање народа и свршила се на послетку тиме,што је се народ сасвим покварио, разњежио и потпао под ропство за време Салманасара, цара Асирског. Салманасар, опет да би израиљско царство сасвим уништио, пошто је већи и одабранији део народа одвео у ропство, одмах је у опустелу земљу послао многе насељенике идолопоклоннке из Вавилона, који измешавши се са заосталим Израиљћанима образују овај самарјански народ о коме је у данашњем Јеванђељу реч. Но, кад су се Јудеји за време Кира и Артаксеркса Лонгимана вратили из ропства и започели обновљење порушеног Соломоновог храма, онда Самарјанима нису дозволили да у томе делу учествују па због тога се породи и међусобни рат и крвно непријатељство. Због тога Самарјани начине себи одвојен храм на брду Гаразину, но и њега је Иркан 108-ме године пре Исуса Христа разорио,

Одговори Исус и рече јој: да ти знаш дар Божији и ко је тај што ти говори: дај ми да пијем, ти 6и искала у њега и дао би ти воду живу.

Под именом дара Божијег овде се разуме оваплоћење Сина Божијег и спасење средством вере у њега,7 а под именом живе воде, о којој и пророк Исаије прориче, разуме Спаситељ благодат Божију.

И рече му жена: Господе! Немаш чим да захватиш, а студенац је дубок; одакле ћеш, дакле узети воде живе. Е, да ли си ти већи од нашег оца Јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше, и синови његови и стока његова?

Самарјанка назива Спаситеља Господом, држећи, да он мора бити неки од знатнијих људи, а из других њених речи види се, да није разумела шта значи жива вода, јер помишља на ону што је пред њом у студенцу. Но, исто је тако било и са Никодимом кад је чуо Спаситељеве речи: „ко се не роди свише, не може ући у царство небеско,8 а такође и са Апостолима.9

Одговори Исус и рече јој: сваки који пију, од ове воде опет ће ожеднети; а који пију од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети до века: јер вода што ћу му ја дати, биће у њему извор воде која тече у живот вечни.

Иако је Самарјанка неразумевајући Спаситеља, окренула говор на њене славне претке, Христос се ипак ни најмање не удаљава од онога, о чему је почео говорити, па зато и вели: „и ако је вода у источнику жива – текућа – ипак као природна нема ту силу да угаси и духовну жеђ душе“. Дакле, овде Спаситељ под именом живе воде разуме, као што смо казали, благодат Св. Духа, која очишћава, освежава и спасава све који је примају. Још разуме Јеванђеље царства Божијег, проповед, Месијину науку, јер ко њега слуша, код тога духовна жеђ престаје, почем слушање и примање те науке рађа веру у Исуса Христа као Искупитеља васељене, а та вера и јесте источник воде живе, живота вечног, који задовољава све душевне потребе на свагда. Ова је слика врло јасна и значајна за свакога источњака, а особито у пределима који су оскудни у води. Човечија душа по својој природи личи на путника у пустињи, који је жедан и тражи воде а не може да је нађе и жеђ угаси. На послетку нема ништа на земљи што би човека потпуно могло да задовољи, почем је све сујета, а због тога је и човек непрестано душевно жедан. Но, за човека је Христова наука много важнија но за жедна путника у пустињи вода; јер докле вода гаси телесну и времену жеђ, Христова наука гаси жеђ бесмртне душе, дакле вечну, почем са вером у Христа добија човек блаженство тј. вечни живот.

Рече му жена: Господе! дај ми те воде да не жедним нити да долазим овамо на воду.

Жена је сад мислила да вода, о којој Господ говори није ова из Јаковљевог извора већ нека друга, са другог места. Дакле, она и опет мисли о некој материјалној води на земљи. Она се разумом није могла узвисити па зато је Спаситељ почиње на други начин обраћати к’ истини јер:

Рече јој Исус: Иди зовни мужа свога и дођи овамо. Одговори жена и рече му: Немам мужа. Рече јој Исус: добро си казала: немам мужа; јер си пет мужева имала, и сад кога имаш није ти муж; то си право казала.

Да би Господ Спаситељ показао Самарјанци духовну природу живе воде, а којој говори и тако је обратио у веру, он јој са горњим речима најпре открива пророшку моћ, а затим је доводи дотле, да мора признати и своје грехове. И заиста, као што страсни пијаница ни уколико не уважава трезвеност нити заузимање своје родбине и пријатеља око његове поправке све дотле, докле не разуме страшно и жалосно стање у које га је пијанство довело, исто тако и онај који је већи део свога живота провео у непобожности и греху, не може да разуме силу божанске благодати нити жртве Спаситељеве ради његовог спасења, докле најпре живо не осети и лепо не разуме жалосно и чемерно стање у које су га разни грехови бацили. Па тако исто и Самарјанка да би добила воду живота, тј. благодат Св. Духа и вечан живот, требала је најпре да види и из дубине душе да појми пропаст у којој се налазила због својих порока, па зато јој и Спаситељ напомиње њено грешно стање.

Самарјанка одговарајући да нема мужа, признала је тиме и незаконитост свога поступка у прељуби. А Спаситељеве речи: добро си казала, сведоче, да је ова сирота и грешна жена одмах и дар Божији добила, јер њено признање, да нема законитог мужа, јесте последица узнемирене савести, осећања грешнога стања и поступка, и то пред оним, кога је признала за Божијег посланика.

Рече му жена: Господе! Видим да си ти пророк. Оци наши молише се Богу на овој гори, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба молити.

На источној страни Јерихона постоје два брда: Гаразин и Гевал. На Гаразину су Јудеји благосиљали, а са Гевала проклињали,10 па због тога су се и Самарјани молили на Гаразину. Но, и Јудеји су сасвим умесно тврдили, да се у Јерусалиму треба молити јер им је то закон налагао. 2 Самарјанка видећи да је Исус Христос Јудејанин и пророк, ставља му горње питање на које и:

Рече јој Исус: жено, веруј ми да иде време кад се нећете молити Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму. Ви не знате чему се молите, а ми знамо чему се молимо, јер је спасење од Јудеја. Али иде време, и већ је настало кад ће се прави бргомољци молити

Оцу духом и истином, јер Отац хоће такових богомољаца. Бог је

дух, и који му се моли, духом и истином треба да се моли.

Из Самарјанкиног питања и Спаситељевог одговора види се да ова жена већ беше просвећена па пуна религијског одушевљења отима се од страсти и уздиже над земаљским уживањем, па престајући да говори о земаљским стварима, ево је где почиње говор о вероисповедним предметима који се спасења тичу. И Спаситељ Исус Христос гледајући на њено спасење, одмах и сасвим јасно прави разлику између Јудеја и Самарјана, па пошто ју је обавестио о месту молитве, одмах је учи и о начину, по коме човек треба да се моли Богу свуда и на сваком месту, јер је и Бог свуда присутан. Са речима, спасење је од Јудеја, учи нас Спаситељ, да и Стари Завет поштујемо, јер је Нови продужење истог уколико се оснива на вери у Искупитеља који је већ дошао. Стари завет садржи пророштва о Искупитељу и искупљењу, а Нови и испуњење истих. Старије је припремна вера за хришћанску веру, а Нови Завет јесте савршена вера, па зато у хришћанству и престају формалности. Па и место молитве није више ни јудејски Јерусалим ни Самарјански Гаразин, већ свако место почем је и Бог на сваком месту. Побожност се више не састоји у жртвама, као што су Јудеји веровали, јер је Бог дух, па му се треба клањати духом и истином, треба остваривати јеванђелске врлине (вид. Мат. гл, 4,5, и.т.д.), које се састоје у чистој вери и нади, а на основу љубави по примеру Христовом, јер је Бог бестелесан, па неће материјално обожавање него душевно. И ову је истину човечанство са великим трудом и жртвама дуго време тражило преко свију својих мудраца, али све беше узалуд јер без Божијег откровења није било могуће доћи до истине, која се сада јавља свету преко Исуса Христа, и то тако јасно, да је појмљива и деци и неизображенима! На послетку напомињемо, да је начин сваке молитве к’ Богу и пророк Давид прорекао говорећи: Избави ме од крви, Боже спаситељу мој, јер жртве нећеш. Жртва је Богу дух скрушен и срце смирено.

Рече му жена: знам да ће доћи Месија који се зове Христос; кад он дође, казаће нам све.

Још напред је речено, да су Самарјани оснивали своју веру на Мојсеовом Петокњижију, а како се у тим књигама говори о Месији,11то је и Самарјанка праведно очекивала, да ће Месија доћи и решити сва ова тешка питања, о којима она сада слуша и говори са јудејским путником. Но, божански путник не губи времена, већ користећи се жениним убеђењем јавља јој, да је он Месија, а

са тим је чини и својим Апостолом међу Самарјанима.

Рече јој Исус: Ја сам, који с тобом говорим.

Овако отворено није Спаситељ казао Јудејима, да је он Месија,12 а Самарјанци каже, јер она није знала Свето писмо као Јудеји.

И тада дођоше ученици његови, и чуђаху се где говораше са женом; али ни један не рече: шта хоћеш? Или, шта говориш с њом?

Апостоли, као и остали Јудеји, били су васпитани у духу рабинске науке, која је учила: „да жене треба презирати почем не знају истине вере“. Тако на пр. у Талмуду неки рабин Самуило учи: „да жену не треба поздрављати“, а други опет рабин вели: „сваки је онај луд, који своју ћерку закону учи“, па зато се и ученици зачудили видећи Спаситеља где са женом, а особито Самарјанком, разговара. Но, из овога се још и то види, да ученици још нису знали, или су заборавили, да је њихов учитељ пријатељ царинара и грешника и да је дошао да спиасе грешнике а не праведнике.

А жена остави судове своје и отиде у град и рече људима: ходите да видите човека који ми каза све што сам учинила; Да није то Христос? Изиђоше дакле из града и пођоше к’ њему.

Самарјанка верујући да је Христос, Месија, одмах добровољно постаје његов Апостол и јавља о њему својим земљацима. Показала је дакле да је и као Самарјанка, и као проста, виша и од наученог Јудејанина Никодима, који тако што није смео међу својим земљацима и друговима учинити.

А ученици његови мољаху га међутим говорећи: Рави, једи.

Докле је Самарјанка била на путу ученици су га молили да једе, јер су знали да је гладан.

А он им рече: ја имам јело да једем за које ви не знате. Тада ученици говораху међу собом, ваљда му је ко донео да једе?

Кад је Спаситељ дошао да спасе људски род, он сасвим оставља телесне потребе, па овом приликом хоће и ученике да задахне са-мопрекорењем и пожртвовањем за јеванђелску проповед па зато:

Он им рече: јело је моје да извршим вољу Онога, који ме је послао да свршим његов посао.

Т.ј. испуњење онога зашто сам дошао у свет претежније је од мога телесног живота, јер сам ја готов да моје људско тело жртвујем, како би дух човечији уздигао к’ Богу,

Не кажете ли ви да су још четири месеца па ће жетва приспети? Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како су жуте за жетву.

Ученици су говорили о обичној жетви, а Спаситељ овде говори о духовној. Њивама назива Самарјане који му долазе, а назива их жутима – зрелима јер су спремни за веру као и пожутела пшеница за жетву. Он их упоређује са жетвом зато, јер као што се при жетви и вршају одваја пшеница од кукоља, тако се и ступањем у хришћанство пречишћава човек од неверија и сједињава са Христом.

И који жње, прима плату и сабира род за живот вечни да се радују заједно и који сеје и који жње, јер је у том истинита беседа, да је други који сеје, а други који жње.

И овде Спаситељ прави разлику између материјалне и духовне жетве, јер ко жање земаљске њиве, тај збира плодове за живот времени, али ко духовне њиве жање тј. ко људе изводи из заблуде и обраћа истинитој вери, тај збира плодове за живот вечни. Сејачи су Мојсеј и пророци, који су спремали народ за дочек Спаситеља, а жетеоци су Апостоли.

Ја вас послах да жњете онде, где се ви нисте трудили; други се трудише, а ви у њихов посао уђосте.

Пророци су учили народ истинитом Богу и спремали су га за дочек Месије, а Апостоли проповедају томе већ спремљеном народу неизузимајући ни идолопоклоника, јер су и они од части били спремни да Месију дочекају и то, прво тиме, што су Јудеји бивши у многим ропствима пронели међу идолопоклоницима пророшку науку о Месији, и друго тиме, што је и Ст. Завет још Птоломеј Филаделф наредио да се преведе на грчки језик, који је тада био опште познат, те су тако и идолопоклоници знали за долазак Месијин.

И из града онога многи од Самарјана вероваше га због жениних речи која је сведочила, каза ми све што сам учинила.

Веровање Самарјана у Христа сведочи, да примање и напредак Господње науке не зависи од дубоког знања проповедниковог, већ од побожности и оданости према Богу. А да су Самарјани искрено веровали у Господа сведоче и следеће речи:

Кад дакле дођоше Самарјани к’ њему, молише га да би остао код њих, и оста онде два дана. И млого их више верова за његову беседу. А жени говораху: сад не верујемо више само због твојих речи, јер сами чусмо и познасмо да је заиста Спас свету, Христос.

Значајно је, што се овде не спомиње, да је Спаситељ међу Самарјанима чуда чинио па су ипак у њега многи веровали, а то је врло важно, јер су чуда и у Јудеји и у Галилеји тражили од Спаситеља. Међутим Самарјани чувши само Христову науку веровали су да је он Спаситељ света. И као што се види из данашњег Јеванђеља, Самарјани су се према Христу показали благодарнији од Јудеја, јер су изашли пред њега, молили су га да остане код њих и веровали су га не тражећи да им чуда показује.

1. 1У.Цар17,41

2. Мат.10,5

3. В.т.34.25

4. Бит.48,22

5. Бит.12,6

6. Бит.13,18-20

7. 12,3

8. Јов.3.3

9. Втор.11,29

10. Втор.12,13-14

11. Втор.17,15

12. Јов.10.24