Епископ бањалучки

Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем

Епископ бањалучки Јефрем (у свијету Миле Милутиновић) рођен је у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у мјесту рођења, а VII и VIII разред у Санском Мосту, гдје потом похађа гимназију.

Опширније...

Служба Св. Платону

Служба Св. Свештеномученику Платону

Црквени календар

Храм Христа Спаситеља Бања Лука

• Свети Василије Велики и, сагласно с њим, други свети тврде, да ако би нам било неопходно да имамо раслабљена тела, Бог би их створио таквима; зато они заповедају меру поста управо ону која је неопходна за обуздавање телесних страсти, а која уједно не би слабила тело, него би га чувала способним за испуњавање заповести Христових или, једноставније речено, за послушања и подвиге бдења, молитве и преклањања колена, за шта раслабљена тела свакако нису способна. 6. 74

• Свети Јован Лествичник је јео све што је за монашки чин дозвољено, са циљем да избегне страсти сујете, умишљености, човеко угађања, тајноједења, лицемерја, лукавства и лажи, које се често јављају код подвижника по телу, чинећи им духовни напредак потпуно немогућим. Бог се јавља простоти и смирењу, и не може се сјединити служење Њему са служењем људској слави. 6. 77

 

Ова света и преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Житељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству, и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја.

 

Приступајући излагању житија светог Илије, боговидца и славног ревнитеља за Бога, изобличитеља безаконих царева, каратеља одступивших од Бога људи, казнитеља лажних пророка, дивног чудотворца коме се стихије потчињаваху, кога небо слушаше, великог угодника Божјег који досад борави у телу и који ће доћи на земљу пред други долазак Христов, - ради јаснијег доказа његове ревности којом он поревнова за Господа Бога, ми ћемо укратко изложити оне догађаје који се збише пре њега.
Изабрани људи Божји, који се од дванаест синова Израиљевих размножише у дванаест племена, спочетка сви сачињаваху једно недељиво, заједничко, једномислено царство, којим је управљао један вођ, почињући од Мојсија и Исуса Навина па преко судија Израиљских све до цара Давида и Соломона. А када по смрти Соломона ступи на престо његов син Ровоам, и као млад не држећи се доброг савета искусних стараца већ слушајући рђав савет себи сличних младића, постаде тежак поданицима својим, јер их оптерећиваше прекомерним дажбинама и радовима, и кажњаваше их батинама и прогонством, тада се десет племена Израиљевих одвојише од њега, и изабраше себи другога цара, по имену Јеровоама. Јеровоам раније беше слуга Соломонов. Једном када Соломон хтеде да убије Јеровоама због неке кривице његове, овај побеже у Египат, где и остаде до смрти Соломонове. Међутим, после смрти Соломонове он се врати у земљу Израиљску, и би изабран за цара од стране десет племена која се одвојише од Ровоама. И син Соломонов Ровоам цароваше у Јерусалиму само над два племена - Јудиним и Венијаминовим; а слуга Соломонов Јеровоам цароваше над десет племена Израиљских, живећи у граду Сикиму који он из рушевина обнови.[1] Два племена која остадоше верна Соломоновом сину, бише названа царство Јудејско; а десет племена која пређоше к слузи Соломоновом, назваше се царство Израиљско.

 

Света Марина роди се у Антиохији Писидијској[1] од високородних родитеља, али не и благоверних, већ незнабожачким безбожјем помрачених. Отац њен Едесије беше идолски жрец; он своју кћер Марину, која још у повоју остаде без мајке, предаде дојиљи која живљаше у селу, удаљеном од града петнаест потркалишта. Када девојчица одрасте код дојиље, она се показа лепа телом и још лепша душом, одликоваше се благоразумношћу и добром нарави.

Пошто се у та времена подиже гоњење на хришћане, то се јереји и клирици, учитељи речи Божје, кријаху из страха од мучитеља, једни по пустињама и горама и пећинама, а други по селима међу простим људима; кријаху се прерушени у ниште, но ипак, где год могаху, они макар потајно поучаваху светој вери, и многе од идолопоклоничке заблуде обраћаху ка Христу.

 

 

 

Свети апостол Петар - Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде.
Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице

 

Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао. Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око седамнаест година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана.
Лазар Хребељановић се 1353. године оженио Милицом, ћерком великог кнеза Вратка, из рода Немањића по линији великог жупана Вукана.
Победом на Марици, Турцима је био отворен пут за даља освајања српских земаља. Мањи одреди турске војске пустошили су села:  „Страх... невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе..."Лазар се од тог периода почиње потписивати са „Господин все Србљем", „Кнез Србљем", што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља". Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи" Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом.
Угрожен од Турака, страхујући и од напада Угара, кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно је венчањима успео да окупи око себе своје моћне суседе.

 

 

Данас је Видовдан! Каква благовест! Какво Еванђеље јавља данашњи свети велики и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног Светитеља Божјег Цара Лазара. Он, на тањиру носи главу своју у Небеско Царство. Дошао је дан, дан када Небеска Србија полаже свој страшни испит, дан када Свето Еванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје Српске Голготе. Свети Кнез определио се, у име целог народа, за Царство Небеско, јер је земаљско царство за малена – за кратко време, а Небеско је вавек и до века. Требало је бирати између Истинитог Бога, Господа Христа, и олуја са истока која је носила преко Балкана својеврсно незнабоштво. И Свети Кнез није могао поступити друкчије. Свети Кнез није могао другачије завршити историју Светих Немањића, него да са свим својим народом крене путем Еванђеља Светог Саве, путем службе Господу Христу, путем опстајања Свете Србије. Да! Свети Немањићи су имали један циљ, једну жељу – да Србију претворе у Свету Србију; да целу Српску земљу претворе у задужбину Божију; у један велики огроман

 

 

Рибари постали ловци људи. Данашње Свето Еванђеље, браћо и сестре, јесте Еванђеље Светих Апостола. Казује нам њихову тајну, шта је то Господ начинио од тих простих рибара галилејских. Чули сте као их Он позива: "Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи".[2]

Ловцима људи, на каквом мору, Господе? Где се то људи налазе? Ми смо обични рибари галилејски, ми ловимо рибе, ево свих мрежа наших, а Ти нас позиваш да будемо ловци људи. Како? На који начин? Где се то, у каквом мору даве људи? У мору смрти. Овај свет, земља сва, то је острво потонуло у море смрти, и ви, ви рибари галилејски пођите за Мном да људе спасавате из тог мора смрти, да им дајете бесмртност и Живот Вечни. Ми, Господе? Да ви, прости рибари галилејски.

 

Недеља свих Светих, прва недеља после Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим Светима, као „жетве Духа Божијега" и „плодова Божанствене благодати" која је послата људима на дан Педесетнице. Пошто немају сви канонизовани Свети своје дане одређене за празновање у календару, а поготово што се не знају имена свих оних које је Господ прославио, Црква је установила овај празник.
Још у време Св. Јована Златоустог, славила се успомена Свих Св. мученика у недељу после Духова. Из једне песме преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на Све свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886-912), види се да се успомена на Све свете празновала после Недеље Свете Педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, Патријарси, пророци, Апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена.

 

Укратко ћемо богословствовати о данашњем празнику да би наше славље могло постати духовно. Сваки од нас има свој начин празновања; служитељ речи, пак, слави речима које су најприличније поводу. Ни једна красота не радује толико љубитеље лепоте, као што љубитеља славља радује духовно празновање. Размотримо казано. Јудејац празнује, али, по написаном, он, тражећи закон телесни, закон духовни није остварио.[1] Празнује и Јелин, али телесно, саобразно својим демонима и боговима од којих су једни, по личном признању пагана, узрочници страстима, а други су поштовани као богови страсти; због тога се и њихово празновање састоји у задовољавању страсти својих, а грешити за њих значи поштовати Бога који штити страст као најдостојније дело. Празнујемо и ми, али празнујемо онако како је угодно Духу; а њему је угодно да ми или радимо, или говоримо нешто умесно. Празновати - то код нас значи остваривати души својој вечна блага, добра која вечну вредност имају, а не блага која брзо пролазе и нестају, која, како ми се чини, тек мало наслађују сећања, а много више разгоне и штете им. Довољна је телу злоба његова. Треба ли пламен потпиривати или звери давати обилнију храну да би он овладао разумом и постао још неукротивији?