14. „И крстивши се Исус изађе одмах из воде; и гле, отворише Му се небеса.“ Видите ли да свето крштење представља врата неба и да тамо уводи оне што се крштавају? Због тога и не каже једноставно „отворише се“ него „отворише Му се“ и све што се извршило на Њему, извршило се ради нас. Ради нас се, дакле, кроз Њега отворише небеса и та врата која је Он широко отворио очекују наш пролазак. Пре свих осталих о томе сведочи страстотерпец и мученик Стефан. Приклонивши колена он се помолио и, погледавши на небо, видео оно што нико није видео пре крштења Христовог, јер погледа на небо и виде Исуса у слави Божијој.
Он није видео само неизрециву славу и наднебесно место, него и Највољенијег у слави Очевој, услед чега је он први после Христа блажено созерцавао оно што нико пре Христа није видео и у шта се ни сама војинства ангелска не усуђују да проникну (в. 1. Петр. 1, 12). Будући да га је привукао возљубљени, Исус је желео да овај ђакон буде први на небу и далеко узвишенији него службени (ангелски) духови, јер је био први мученик за истину. Нама се, дакле, кроз Њега отворише небеса и Он је кроз Самога Себе очистио и нас, јер Њему Самом није било потребно ни очишћење ни отварање небеса.
15. Јован је видео све што се догодило да би касније могао рећи онима што су га упитали: „Ја видех и посведочих да је Овај Христос Син Божији“. Јован је, дакле, видео Духа Божијег где силази у виду голуба и остаје на Њему (Јн. 1, 32). И обличје голуба сведочи о чистоти Онога на Којега се спустио, будући да та птица не слеће на нечиста и злосмрадна места, а сведочи и глас Очев са небеса. „И гле“, каже, упоредо са голубом зачу се „и глас са небеса који говори: Ово је Син Мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт. 3, 17), Овај, којега сада показује Мој Дух, сишавши и остајући на Њему као на мом свечаном Сину. И заиста, користећи се свечаним, једносуштним и наднебеским Духом као прстом, Отац истовремено оглашава и показује са небеса да је са Њим сједињен, свима јасно откривајући и објављајући да је Онај, Којега је у то време Јован крштавао у Јордану, Син Његов љубљени.
16. Дух се није појавио само као прст којим је Отац показивао, него је и сишао на Онога на Којега је Отац указивао и као да га је додирнуо, и не само то, него је и остао на Њему јер, каже: „Јован посведочи говорећи: Видео сам Духа где силази као голуб са неба и остаде на Њему“ (Јн. 1, 32). И није само остао на Њему, него и у Њему (сведок је онај што говори „о пуноће Његове ми сви примисмо“, ст. 16), па је и пре овог видљивог силаска обитавао у Њему невидљиво. О томе сведоче и бестелесни и небески ангели, од којих је један (архангео Гаврило) рекао Оној што га је у девствености зачела: „Дух Свети доћи ће на тебе (Лк. 1, 35), а такође и анђео који је Јосифу за Њу рекао: „Оно што се у њој зачело од Духа је Светога“ (Мт. 1, 20). Тиме, дакле, није објављено само сједињење него и нека узајамна повезаност, натприродна и истовремено бесконачна, савршена и јасна, чиме нам се Он открива као један Бог у три ипостаси и свемогућем божанству, као што је тада и Он Сам благоволео да се открије, Отац наднебески, Син једносуштни и Дух Свети Који од Оца исходи и у Сину почива, несмешано са њима сједињен и нераздељиво различит. Постоје Двојица који сведоче, док је Један о којем сведоче; они сведоче о Свом божанству и о међусобном јединству и различитости, о божанству чијим су се превасходећим владичанством раздвојила сва небеса истовремено, о јединству на основу најпотпунијег и бесконачног сједињења и склада, а о разликовању на основу различитости и узајамне повезаности ипостасних имена.
17. Узвисује се том достојанству и наша природа коју је Он примио будући да постаде нераздељива од Сина Божијег, тако да и после Његовог очовечења постоје три поклоњења достојне и озарујуће ипостаси у које верујемо и у које се крштавамо, свлачећи у божанском крштењу старог човека и одевајући се у Христа, новог Адама, Који је у Себи обновио нашу окривљену природу, будући да је благоволео да је прими од девичанске крви и да је Собом оправда, а затим је све оне који се од Њега родише у Духу ослободио оног прародитељског проклетства и осуде.
18. Шта затим? Зар то, што Јединородни син Божији од нас није примио ипостас него природу коју је обновио сјединивши се с Њим по Својој ипостаси, значи да није свакога од нас, као поједине личности, Он учинио причасником Своје благодати и да свако од нас појединачно не добија од Њега опроштај својих личних грехова? Зар је могућа да тако поступи онај, Који „хоће да се сви људи спасу“ (1. Тим. 2, 4), Који ради свих „сави небеса и сиђе“ (Пс. 18, 9), Којим нам је делима, речима и страдањима показао пут спасења, узнео се на небеса и тамо привео оне што га следе? Природу коју је од нас и ради нас примио Он је и обновио, показавши је као освећену, оправдану и у свему послушну Оцу, сјединивши се с њом по ипостаси и кроз њу све то створивши и пострадавши. Он је обновио не само природу, него и ипостас свакога од нас верујућих и подарио нам опроштај грехова путем божанственог крштења, путем испуњавања Његових заповести, путем покајања које је даровао посрнулима и путем причешћивања Његовим телом и крвљу.
19. Отац је, објављујући са небеса за Онога Који се крштава по телу „Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи“ тиме показао да је све остало што је било откривено кроз пророке, законе, обећања и усиновљење, било несавршено и да није било нити изречено, нити извршено по вољи Божијој, нити да је за циљ имало оно што се данас извршава. И шта кажем: закон, који је дат кроз пророке, обећања, усиновљење, када је стварање света од самог почетка имало свој циљ у Њему, Који се на земљи крштава као Син Човечији, док са неба бива посведочен као једини љубљени Син Божији, за Којега је и Којим је све било саздано, као што каже апостол (в. Кол. 1, 16).
20. Према томе, ради Њега је на почетку у биће призван човек саздан по образу Божијем, како би касније собом обухватио Праобраз, закон који је Бог дао у рају био је због Њега, јер га Законодавац не би ни давао уколико не би био савршено испуњен. И оно што је након тога Бог објавио и извршио било је, могло би се рећи, учињено ради Њега, а неко би још и изврсно могао додати да је ради Њега било и све надземаљско, при чему мислим да су ангелска суштаства и чинови, другачије речено тамошњи поредак, били од почетка утемељени ка том циљу, односно ка богочовечанском домостроју (икономији) којему су и служили од почетка до краја. Будући да је „благовољење“ непосредна, блага и савршена воља Божија, Он је једини у Којем је Његово благовољење (то јест који је по Очевој вољи), у Којем почива Отац, и Који савршено угађа Оцу као „дивни саветник, ангео Његовог великог савета“ (Ис. 9, 6, по Септуагинти), Који је и Сам послушан Оцу и говори од Оца, и покорним дарује живот вечни,
21. и нека га сви ми задобијемо у Самом Цару векова Христу, Којему доликује свака слава, част и поклоњење, заједно са беспочетним Оцем и Пресветим и благим и животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.
Превела са грчког Антонина Пантелић