САБОРНИ ХРАМ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ (1925-1941)
ИСТОРИЈАТ ГРАДЊЕ ХРАМА
Од оснивања Бањалучко-бихаћке Митрополије, са сједиштем митрополита у Бањој Луци, оживјела је намјера овдашњих Срба да свој трошни, привремени храм замијене монументалним велељепним, какав су одвајкада прижељкивали. Године 1912. формиран је и посебан одбор, који би о томе водио бригу, али је избијање балканских ратова спријечило остварење тога сна. Потом је дошао Први свјетски рат, који је донио велика страдања Срба у Босни и Херцеговини, посебно у Бањој Луци. Услиједила су хапшења, интернације, такозвани велеиздајнички процеси, на којима је суђено српским првацима. Аустроугарске власти поскидале су црквена звона са православних богомоља и претопиле их у топовске чауре, а многе црквене вриједности нестале су заувијек.
Тек 13. јуна 1921. године, на ванредној сједници Црквене општине, званично је покренуто питање изградње Саборног храма, што хроничари биљеже као значајан догађај, не само за Православни народ, него и за Бању Луку, поносну Крајину и Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, у то доба.
Стојан Бијелић о томе пише: ''Ванредна скупштина Православне Црквене општине бијеше сазвана, те се образује нови одбор за прикупљање прилога у Фонд за изградњу цркве. За предсједника изабраше г. Лазара Милића. Уједно се Управном одбору Српске православне општине даде овлаштење да слободно понуди и прода држави за пошту и телеграф своју зграду, између улица Николе Пашића, Кнеза Арсена и Доситејеве. Преговори су се прилично дуго отегли, док је погодба склопљена и уговор потписан. За то вријеме прикупљани су марљиво добровољни прилози. Општина је напокон примила око три милиона динара за продане зграде и одмах дала да се изради план. Кад је то свршено, стара 'привремена црква', након 50 година свог опстанка, као трошна, бијеше срушена, да направи мјесто много љепшој својој сестри, која ће свему крајишком православљу служити на понос''.
Потом, пише даље Бијелић, почеше инжењери и терен сондирати, да се види колико ће дубоко требати копати темеље. Неки грађани сматрали су да ни најљепши храм, саграђен на том мјесту (дакле, код ововременог биоскопа ''Козара'') не би репрезентовао оно што би одговарало жељи Православног народа у Бањој Луци. Како је пред хотелом ''Балкан'', било велико вакуфско земљиште, као остатак некадашње ''Пиријине баште'', ти грађани, биљежи Бијелић, ''ставише на срце одбору Црквене општине да се то земљиште пошто-пото откупи за градњу храма''. Говорили су: ''Кад се по времену на томе мјесту сагради каква палата, наша се црква неће ни видјети. Пребациваћете сами себи - ако будете живи - што утрошисте толики капитал у једној споредној улици?''
Молба Српске православне Црквене општине градским властима из 1923, за ослобађање од комуналија за градњу храма - калдрмије и водарине
Предсједник Црквене општине Вукосав Груберовић сложио се са овом замисли, па је тај приједлог изнио пред одбор, који га је једногласно прихватио. Одмах је услиједио контакт са вакуфским предсједништвом, и послије дугих преговора, постигнут је споразум, те споменуто земљиште за градњу храма, на најљепшем мјесту, купљено. Припреме су трајале до почетка априла 1922. године, када је, при Црквеној општини, основана посебна секција за подизање храма.
Бањолучки лист ''Отаџбина'' је будно је пратио градњу бањолучког Саборног храма. Тако у броју од 24. децембра 1924. године доноси текст, у коме се каже: ''Припреме за овај посао чини један нарочит одбор. Са пуно воље и солидности изведени су сви приправни послови и у границама могућности учинило се све што се могло. Израђени план је по свему одличан, у српско-византијском стилу, те, ако се црква по овом плану изгради, служиће за украс нашем граду. Прилози за градњу у Бањој Луци прикупљају се у мјесечним оброцима и до данас се у свему добило нешто преко двјеста хиљада динара. Иако је наше чиновништво у тешким приликама, ипак је у уплаћивању својих обавеза најтачније, што је и на скупштини Црквене општине, 16. 12. т.г. нарочито истакнуто...''
У поменутом тексту, говори се и о спору који је настао између Грађевинског и Црквеног одбора, а односи се на надлежност тих тијела при градњи храма, који је ''у основи неозбиљан и треба га под сваку цијену отклонити, да се овај посао са успјехом сврши''. Од одбора се тражи да сједну и да се договоре, да би посао успјешно привели крају, јер, како се закључује, црква ће послужити за украс нашем граду, ''а ми ћемо свима радницима на том пољу рећи једнако хвала''.
Као што је већ речено, према првобитној замисли, Саборну цркву је требало градити на мјесту привременог храма Сошествија Светог Духа, код данашњег биоскопа ''Козара''. У посљедњем тренутку од тога се одустало и прихваћена је идеја проте Душана Мачкића да се купи земљиште преко пута хотела ''Балкан''. ''Отаџбина'' је у првој половини марта 1925. године о локацији изградње Саборног храма, писала: ''Како дознајемо неће бити на мјесту старе порушене цркве, већ на празном простору пред Жупанијом, Балканом и Босном, на вакуфском земљишту које ће како смо информисани - вакуф уступити Срп. прав. општини за неку рекомпензацију. Ако ово успије - а ми се надамо - та ће нова црква да буде украс видни цијелога града и видљив знак вјерске толеранције од стране вакуфске управе и значајно разумијевање за наше културне и просвјетне сврхе.''
Јабучик, земљиште преко пута ондашњег репрезентативног хотела ''Балкан'', купљено за градњу Саборног храма
Министар грађевина одобрио је својим рјешењем број 8306, од 23. априла 1925. године, градњу новог православног Саборног храма у Бањој Луци, према предрачуну и плану. И баш кад је изгледало да ће крампови и чекићи ускоро одјекивати градилиштем, настао је спор око вакуфског земљишта. Неки чланови вакуфског одбора подигли су претјерано цијену земљишта, желећи, ваљда, како пише Бијелић, да Црквена општина одустане, па да земљиште поклоне Националној омладини за подизање споменика Краљу Ослободитељу. Но спор је, ипак успјешно ријешен и градња храма је могла тећи несметано.
На опште изненађење Бањолучана, прва офертална лицитација за градњу прве етапе Саборног храма није успјела. На другој лицитацији у Грађевинској секцији, натјецало се 12. инжењера, који ће градњу предузети. Погодба је успјела са предузећем ''Тил и Шимић'' из Славонског Брода и ''ако Министарство Грађевина потврди погодбу, већ на Илиндан, може се почети са ударањем темеља'', писала је ''Отаџбина''.
Пасош гостионичара Ђорђа Бајића за пут у Америку 1925. године
Предузеће ''Тил и Шимић'' имало је најповољнију понуду, јер је почетну цијену од близу четири милиона динара смањило за шеснаест одсто. Објекат је требао да буде готов за три године, односно за 600 радних дана, рачунајући грађевинску сезону од 1. априла до 1. октобра у години.
Хроничари биљеже да је двадесет седмог септембра 1925. године по лијепом времену изашло повјереништво за установљавање локације и то је сматрано првим даном почетка радова, мада је, због кише, која је падала сљедећа два дана, трасирање обављено тек 30. септембра. Митрополит бањалучко-бихаћки Василије (Поповић) је 5. октобра 1925. године осветио земљу, уз полагање споменице. Свечаност је присуствао велики број вјерника. Било је само питање, да ли ће грађевинари успјети да испоштују рок и за 600 дана саграде храм основе 22,10 x 19,50 м, са звоником високим 46 м без крста и куполом пречника 6 метара на висини од 22,70 м. Како се испоставило, радови су завршени и прије договореног рока.
У току градње Саборног храма у Бањој Луци установљено је да недостају три милиона динара да би се тај посао окончао, те се тражио начин како да се дође до новаца. Црквена општина се обратила за помоћ и краљу Александру, који јој је велкодушно изишао у сусрет. Ни то није било довољно те је Црквена општина одредила једног од својих чланова, гостио- ничара Ђорђа Бајића, да иде у Америку и од тамошњих Срба прикупи прилоге за изградњу Храма, о чему говори и пасош издат у ту сврху на Бајићево име, сачуван у Архиву Републике Српске.