Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака.
Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао.
За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну.
Тропар (глас 2):
Памјат праведнаго с похвалами, тебје же довљет свидјетељство Господње, Претече, показал бо сја јеси воистину и пророков честњејшиј, јако и струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго, тјемже за истину пострадав радујасја благовјестил јеси и сушчим во адје Бога јавлшагосја плотију, в земљушчаго грјех мира, и подајушчаго нам велију милост.