Душевни и телесни пост - Сергеј Рибко

Шта за православног хришћанина значи пост? Пост је за њега истовремено – и напор и празник. Није узалудно установљено да се почетак поста поздравља као нека велика свечаност. За верујућег човека, пост је увек повезан с радошћу, тј. ако постиш, осетићеш и радост. Радост, заправо, прати сваки духовни труд који човек у чистоти срца приноси Богу. Основна духовна занимања хришћанина су пост, молитва и милостиња. О свакоме од њих написано је мноштво књига. Све остало, на овај или онај начин, проистиче из њих или је са њима повезано. Целомудреност је, на пример, тесно повезана са постом. Милостиња се не састоји само у томе што ћемо сиромаху дати мало новца, него се схвата у много ширем смислу, тј. као сви видови служења и помоћи ближњем – речју, делом, молитвом, радом својих руку. Молитва није једноставно обраћање Богу с неком прозбом или благодарношћу, јер молитва, ако је шире схватимо, подразумева разне видове созерцавања Бога, боговиђења и богопознања.
Сада ћемо, пак, мало говорити о посту. Пост није једноставно уздржавање од неких врста хране – од меса, млека или јаја, тј. од хране животињског порекла. Пост је могућност душе да се макар у нечему одвоји од овоземаљског, како би могла да погледа на небо и да види други, духовни свет. Пост је исповедање чињенице да човек није једна од животиња него, пре свега, духовно биће, па тек онда и телесно. Према томе, он би више требало да живи у духу, а не само у телу.
Ево како о посту говори један од најзначајнијих духовних писаца XIX века, свети Игњатије Брјанчанинов, епископ кавкаски:
''Глава свих врлина је молитва, а њихов темељ – пост. Пост значи сталну умереност у храни и разборит однос према њој. Горди човече! Имаш тако високо мишљење о свом уму, а он је потпуно и непрекидно зависан од желуца! Закон поста, који је, споља посматрано, закон за утробу, у суштини је, заправо, закон за ум. Ако ум, као цар у човеку, жели да користи и да сачува права свога самодржавља, мора се, пре свега, потчинити закону поста. Он ће тек тада бити у стању да увек буде будан и светао, тек тада ће моћи да господари над жељама срца и тела; најзад, он ће само уз сталну трезвеност моћи да изучава јеванђелске заповести и да их следи. Темељ врлине је, дакле, пост. И данас греховна смрт погађа оне што нарушавају свету заповест поста. Онај, који не сачува умереност и потребну разборитост у храни, не може да сачува ни девственост, ни целомудреност, не може да обузда гнев, препушта се лењости, чамотињи и туговању, постаје роб славољубља и обитавалиште гордости коју у човека уводи његово телесно стање,  а оно највише потиче од раскошне и богате трпезе''.
Како је све то једноставно! Одреци се током извесног, краћег периода од хране, и то не од сваке, него само од неких њених врста, па ћеш се осетити као духовно биће које је Бог од почетка предодредио за живот у другом свету – светом, чистом и узвишеном, у општењу са анђелима и светим људима. Придружи посту и молитву, па ћеш се истог тренутка узнети у тај свет, осетићеш његово присуство и његов дах у самоме себи. Свако ограничење у земаљском – значи слободу за духовно. Нека ограничења, а можда и страдање за тело – истовремено су радост за душу. И то страдање, уосталом, потиче од навике, од привезаности за земљу – за слатку и разнолику храну, за комфор и удобности цивилизације.
Коришћење земаљских плодова и творевина људског ума није грех, јер се, несумњиво, они у свету не појављују без Божијег учешћа и благослова. Грех је да Божије створење, тј. душа, која је створена ради слободе, зависи од земаљског. Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме (1. Кор. 6; 12).
Осим телесног, постоји и душевни пост, и он није ништа мање важан, него телесни. Душевни пост се састоји у удаљавању од утисака, пре свега грешних, а то су, у суштини, сви они утисци који спречавају непрестану и тајанствену беседу душе са Богом. Чак ни монаси нису обавезни да се стално придржавају телесног поста, него само у одређеним периодима године, које је Црква установила за четири велика поста (Васкршњи, Петровски, Успењски и Божићни), као и у посним данима – средом и петком (монаси посте и понедељком и, поред тога, уопште не једу месо). Монаси се, међутим, непрестано придржавају душевног поста, а такође и они мирјани који желе да воде строг и побожан живот. У суштини, монашки подвиг поста се не састоји толико у телесном, колико у душевном посту.
Главно занимање монаха, ради којега и одлази у манастир, јесте молитва. Молитва – пре свега за сопствене грехове, за сопствено спасење и спасење својих ближњих, за читав свет. Само Бог зна колико се несрећа и катастрофа није догодило у овом свету само зато што је неки, свету непознати слуга Божији у својој монашкој келији умолио Бога да помилује људе, достојне кажњавања! Истинска молитва је нераскидиво повезана са постом, како телесним, тако, и још више – са душевним. Нама је превасходно потребна чистота ума, односно, ум треба да буде спокојан, слободан од земаљских брига и доживљаја. У манастиру се то постиже удаљавањем од света, а у свету – удаљавањем од саблазни, разонода, празних и бесмислених послова, макар у време поста.
Човек самоме себи одређује како меру телесног, тако и меру душевног поста, зависно од своје добре воље и узимајући у обзир околности: здравствено стање, духовну зрелост, професију или занимање, узраст, начин живота. Црква је, за болесне људе, предвидела ублажавање поста: у случају неких болести дозвољавају се млечни производи који имају својства лекова, а у случају малокрвности – дозвољено је чак и месо. ''Ми нисмо телоубице, него страстоубице'', рекао је преподобни Пимен Велики (а страсти су грешне навике, извори грешних поступака). Исто тако, црквени канони предвидели су ублажавање поста и за путнике. У савременој пракси, пост се ублажава и у случају да се човек бави тешким физичким радом – њему се, на пример, допушта да једе рибу. Сматрам да је за студента, који не живи у свом дому, него на институту, тешко да одржи пост у пуној мери, јер би могао да оштети желудац. У таквим случајевима, ја, на пример, допуштам да током поста једу рибу.
Мера душевног поста у потпуности зависи од самог човека. Шта сам човек сматра грешним, испразним, световним утисцима? Какво је његово искуство молитвеног делања? Какве су околности његовог живота, његове духовне вредности? Оно што за једнога није грех, за другога јесте. На пример, ако монах оде у кафану, сагрешиће, док Црква то мирјанину не забрањује.
Душевни пост обухвата и разне ''представе''. Како да то разумемо? Представама се називају велики скупови људи чији је циљ да се развеселе, као што су балови, игранке, дискотеке, позоришта, итд. Овде не спадају музеји и изложбе, чији је циљ углавном образовни. Пост је време покајања због грехова почињених у претходном периоду, чему разоноде ове врсте никако не погодују него, напротив, директно ометају то покајање. Човек који жели да принесе покајање осетиће слободу душе и радост сусрета са благодаћу, па ће се и сам добровољно удаљити од онога што га у томе спречава. Без обзира на то што је пост добровољан, њега се често придржавају многи, па чак и они који ретко долазе у храм. Припремивши се постом и уздржањем, они обично приступају Светој Тајни Евхаристије, односно, у храму се причешћују Светим Тајнама Пречистих Тела и Крви Христове, али о томе би требало посебно говорити.
Да ли се током поста може слушати музика? Ја је слушам, јер у томе не видим никакав грех и не осећам никакву душевну штету. Музика за мене не значи увесељавање, него предах за нерве. За некога музика значи – трагање за смислом живота. Поштујем такве људе и њихова трагања. Уопштено, није грех ништа што не спречава молитву, а музика не само да је не спречава, него јој повремено чак и погодује. Осим тога, молитва и музика су по нечему сличне. Њихов предмет је – созерцање. Молитвом се созерцава Бог и Његова духовна лепота, док се музиком созерцава лепота и хармонија богоствореног света. 
Да ли је грех ако током поста идемо на концерте? Сматрам да такав поступак није сасвим без греха. Концерт није само музика, него, пре свега, велики скуп људи, и то веома различитих. Где су људи, тамо је и општење, вољно и невољно, а где је општење, тамо је мноштво различитих ствари, које нису увек добре. О томе би, дакле, требало сами да одлучите, јер је одговор на ово питање индивидуалан.
Насушни хлеб хришћана је – Христос. Незасито насићење овим Хлебом значи ситост и спасоносно наслађивање, на које су позвани сви хришћани.
Нека Бог благослови све оне који желе да на себе прихвате благи и лагани јарам поста. Они, којима није први пут да посте, добро знају каква је то духовна радост. Нека, пак, Бог увек буде у помоћи онима, који су сада први пут пожелели да осете ову духовну радост, која се не може упоредити ни са каквим земаљским радостима. При том се мора запамтити да благочашће захтева истрајност и да његови слатки плодови пристижу током времена. Нећемо се уподобити оном безумном човеку који засади прекрасан цвет, а онда га свакога дана вади из земље, како би видео да ли је пустио корење. Ако желимо да окусимо плодове са рајског дрвета, стрпљиво ћемо сачекати да оно израсте у нашим срцима и да почне да даје плодове који ће користити и нама и нашим ближњим.   

Извор: www.pravoslavlje.spc.rs