Укратко ћемо богословствовати о данашњем празнику да би наше славље могло постати духовно. Сваки од нас има свој начин празновања; служитељ речи, пак, слави речима које су најприличније поводу. Ни једна красота не радује толико љубитеље лепоте, као што љубитеља славља радује духовно празновање. Размотримо казано.
Јудејац празнује, али, по написаном, он, тражећи закон телесни, закон духовни није остварио.[1] Празнује и Јелин, али телесно, саобразно својим демонима и боговима од којих су једни, по личном признању пагана, узрочници страстима, а други су поштовани као богови страсти; због тога се и њихово празновање састоји у задовољавању страсти својих, а грешити за њих значи поштовати Бога који штити страст као најдостојније дело. Празнујемо и ми, али празнујемо онако како је угодно Духу; а њему је угодно да ми или радимо, или говоримо нешто умесно. Празновати - то код нас значи остваривати души својој вечна блага, добра која вечну вредност имају, а не блага која брзо пролазе и нестају, која, како ми се чини, тек мало наслађују сећања, а много више разгоне и штете им. Довољна је телу злоба његова. Треба ли пламен потпиривати или звери давати обилнију храну да би он овладао разумом и постао још неукротивији?
Значи, треба празновати духовно. А почетак беседе (сасвим је умесно указати и на предмет наше пажње како бисмо се помоћу њега што више приближили слављу, мада ће се наша реч донекле и удаљити од предмета) - почетак беседе биће овакав.
Јевреји, на основу Мојсејевог закона поштују број седам, као што су касније Питагорејци поштовали број четири, којим се они чак и заклињу, а Симонијци и Маркионити поштују број осам и тридесет, помоћу којих поштују и дају имена неким еонима. Иако ми није познато на основу којих то закона или по каквој сили броја седам, ипак Јевреји овај број поштују; познато је да је Бог за шест дана створио материју, уобличио је и дотерао у сваком погледу, савршивши овакав свет који сада видимо, а у седми дан је починуо од дела својих што нам посведочава и назначавање суботе која на јеврејском језику значи одмор. Но, ако у овоме постоји и неки узвишенији смисао, препустићемо да о томе мудрују други. Поштовање броја седам није се односило само на дане, већ су они овај смисао пренели и на године. Када су у питању дани - субота је најбољи сведок тога, јер они њу непоколебиво поштују, као и седмодневно неупотребљавање квасног хлеба, а када су у питању године свака седма година опроштаја.[2] Поштовање се није простирало само на седмице, него и на седмицу седмица, како дана, тако и година. Седмице дана стварају педесетницу - у њима је дан нарочито свет;[3] седмице, пак, година - тако они називају јубилеје у којима су остављали земљу необрађеном, ослобађали су робове, а све што су током протеклих година купили, без накнаде су враћали пређашњим власницима. Народ тај није Богу посвећивао само прве плодове и првородну летину, већ чак дане и године. Такво поштовање броја седам довело је до поштовања педесетнице. Наиме, број седам помножен са собом самим даје педесет, при чему недостаје један дан, али тај недостајући број ми Позајмљујемо од будућега века и то је осми дан, али у исто време и први, или боље рећи, једини и неокончиви. У њему треба да се оконча овдашње суботствовање душа наших, да би била указана част седмерици и осморици[4], како су неки пре нас схватали ову Соломонову изреку.
Мада о поштовању броја седам постоји још и других сведочанстава, за нас ће површно тумачење тог броја бити сасвим довољно. Тако, наименовано је седам духова којима приличи поштовање,[5] а духовима, како ми се чини, угодно је било Исаији да назове и именује управо дејства Духа. Словеса Господња, по речима Давидовим, очишћена су седморицом.[6] Праведник, који буде избављен из шест невоља,биће поштеђен и у седмој.[7] Такође знамо да грешнику неће бити опроштено само седам пута, него седамдесет пута седам.[8] Међутим, и у обратном смислу (пошто је и кажњавање за грех похвално), Кајин је седмоструко трпио казну тј. поднео је казну за братоубиство; Ламех, пак, седамдесет седмерица[9] јер је постао убица након доношења закона и после осуде. Лукави суседи ће примити седмоструку плату у недра своја.[10] Дом Премудрости је утемељен на седам стубова,[11] а истим бројем је украшен Зоровавељов камен.[12] Током седам дана указује се хвала Богу. Чак и неплодна рађа седморо, савршени број, и тиме се супродстављају они који немају пуни број деце.[13]
Ако треба уважити и старозаветне извештаје, онда примећујем да је Енох, будући рођен као седми после прародитеља, поштован као промена.[14] Такође примећујем да је двадесетпрви - Авраам, прослављен патријараштвом, добијањем великог тајанства, јер редоследни број његовог рођења чини трикратно узета седмица. Неки други, који су одважнији од нас, осмелили би се па да дођу и до Новог Адама, Бога мога и Господа Исуса Христа Који се, по нисходном родослову код Луке, сматра седамдесетседмим од старог, и под грехом живећег, Адама. Указујем још на седам труба Исуса Навина, а исти толики број је свештеника, али и број дана, колико је трајао опход око Јерихона када су пале зидине града.[15] Подсећам још и на седмократно обраћење, као и трикратно тајновито дување пророка Илије, који је повратио живот сину Сарептске удовице и једнаком броју изливања на дрва када је он, од Бога ниспосланим огњем, запалио жртву и посрамио надри пророке који нису могли то исто да учине помоћу својих молитава.[16] Указујем и на исти број Јелисејевог клечања над сином Суманићанке, после чега је у њему повраћено дисање.[17]
На основу оваквих поставки, како ми се чини, нећу још наводити примере светилника у храму који је имао седам кракова и.седам светиљки, у седми дан освештава се свештеник, седмог дана се очистио губавац, а током истог броја дана обнавља се храм.[18] Седамдесете године народ је враћен из ропства да би и у десетицама било исто што бива и у јединицама, и најсавршенијим бројем вршено је поштовање броја седам. Но, што стално да говорим о ономе што је далеко од нас? Лично Исус - потпуно савршенство, могао је у пустињи да нахрани гладне, најпре са пет хлебова пет тисућа људи, а потом и са седам хлебова да нахрани четири тисуће људи, тако да је и преостало још хране: у првом случају дванаест котарица, а у другом седам котарица;[19] ово, и још друго, сматрам да сасвим приличи Духу и није без разлога. Чак и ти, док читаш Писмо, уочаваш многе бројеве који се помињу, а који поред јасног,.садрже и дубље значење.
За садашње време најприкладније је рећи да, вероватно на основу ових разл.ога или по веома блиским им узроцима или, пак, по неким узвишенијим разлозима, Јевреји поштују педесети дан, који и ми поштујемо, исто као што и друго шта јеврејско поштујемо, Јевреји поштују праобразно, а ми обновљено, тајанство. Пошто смо све ово казали као увод, приступимо сада започетој теми.
Ми празнујемо Педесетницу, силазак Духа Светога, окончавање обећаних нам догађаја, испуњење наших надања, тајну веома велику и достојну хвале! Окончавају се Христова дела телесна или да кажемо, дела која се тичу његовог телесног обитавања на земљи (опрезно кажем да се окончавају дела која се односе на тело, да ме не би нека реч убедила у то да је боље свући тело) и почињу дела Духа. Шта је везано за Христа? Дјева, рођење, јасле, повоји и пелене, анђеоско појање, присутни пастири, звезда водиља, поклоњење и дарови мудраца, Иродово убијање деце, Исус који бежи у Египат и враћа се из Египта, Исус обрезани, крштени, сведочанство озго, кушање, каменовање нас ради, Исус који нам дарује образце страдања за реч, који је предат и прикуцан на дрво, сахрањен и васкрсли и вазнесени на небо. Много од набројаног Христос и данас прима, подразумевам безбожно понашање Христомрзаца, али све то Он трпи по својој дуготрпљивости, јер од Христољубаца прима достојно поштовање. Он хита да првима покаже свој гнев, а нама да потврди своју доброту - њоме се, вероватно, дарује време за покајање, а нас испитује у љубави и постојаности својој, хоћемо ли ослабити у жалости и подвизима побожности? Такав је од древности закон Божјег провиђења, закон неистраживих судби Божјих по којима се премудро управљају дела наша. Таква су дела Христова, а долазећа ћемо видети у још већој слави. О, када би и нас Христос видео!
Да бих могао говорити о делима Духа, молим се да на мене сиђе Дух и да ми дарује моћ речи колико желим, али ако и не у толикој мери онда онолико колико време дозвољава доћи ће Он, свакако, не у обличју слуге, него царски, и неће чекати нечије заповести како то неки мисле. Дух дише где год хоће, на кога, када и колико му је угодно. Дух нам заповеда да тако мислимо и тако да говоримо.
Сваки који унижава Духа Светога сматрајући Га створењем, клеветник је, зли слуга и најзлобнији од свих злобника. Злим слугама је својствено да поричу власт и господство, устају против свога господара, а оно што је било слободно уподобљавају себи и своме робству. Сваки, пак, који Га призна за Бога, тај је божанствен и просвећен је умом својим. А онај који Га назива Богом тај се велича пред трезвеним људима, а ако то чини пред простима, онда је веома несмотрен; све ово из простог разлога што бисер доноси штету, прасак грома штети и слаби слух, сунчева светлост заслепљује болесне очи, а тешка храна - веома штети онима који још млеко пију. Поступно их треба водити напред и приближавати узвишенијем да би дарована светлост заиста светлела, а истина да би била награђена истином. Због тога и ми, оставивши најсавршенију реч за коју још није време, побеседићемо овако.
Ако ви не исповедате Светога Духа ни нествореним, ни времену подложном онда (дозволите ревности да се изрази донекле смело) у вама очигледно делује опречан дух. Ако сте ви до тога степена трезвени да избегавате директну нечастивост и изван робства стављате Тога који и нас чини слободнима, онда и са Светим Духом, и заједно са мном, размотрите следеће: ја сам, наиме, уверен да сте ви већ у извесној мери причасници Духа Светога и стога ћу са вама разговарати као са својима. Или укажите на нешто средње између робства и господства где би могао наћи место за достојанство Духу или, избегавајући робство, немојте оставити недоумицу где да прибројите Тога о коме је реч.
Можда вас оптерећује стил, можда вас спутава тежина речи која за вас постаје камен спотицања и камен саблазни, као што је за неке и Христос био. То је људска слабост и немоћ. Сјединимо се стога духовно, постанимо више братољубивијима, неголи самољубивијима. Признајте Божју силу и ми ћемо вам поједноставити казивање. Исповедите природу другачијим, вама најприкладнијим, изразима и ми ћемо вас исцелити као болеснике, па чак ћемо вам утиснути и ново задовољство. Веома је срамно и неразумно душом бити здрав, а трубити на сав глас, утајивати ризницу као да завидиш другима, или опасати се да не би осветио језик. Још је срамотније што смо ми подложни свему ономе за шта друге оптужујемо, што осуђујемо спорења у речима, а сами се залажемо за реч. Исповедајте у Тројици једно Божанство или, ако вам више одговара, једну природу и ја ћу вам од Духа испросити реч: Бог. Врло добро знам да Тај који је дао прво, даје и друго, а тим пре узрок спора је духовна област, а не ђаволска упорност. Рећи ћу још јасније и краће: нити ви нас оптужујте за исувише висококазивање (не треба завидети узвишености), нити ћемо ми вама замерити на примедби за овако узвишено казивање; нећемо ми вас оптуживати ни за ту привремену изреку све док са нама не остварите, ма и другим путем, то исто пристаниште. Ми нећемо тиме остварити победу, већ ћемо вратити браћу своју са којом нас дели извесна разлика.
Ово говорим вама који у себи имате живота и трезвено расуђујете о Сину. Дивим се вашем животу, али не одобравам у свему ваше учење. Пошто имате дарове Духа треба да примите и Духа лично, да се не бисте просто подвизавали, него да се подвизавате по закону.[20] Од њега, као награду за ваш живот, нека вам буде дарован и овај венац - савршено исповедање Духа, и са нама и пре нас, да Га исповедате достојно. Одважујем се и на нешто узвишеније, односно, усуђујем се заједно са апостолом да кажем: толико вас волим, толико ценим ваше богоприлично владање и тај цвет уздржавања, и свештена сабрања, и часно девство, и чистоту, и свеноћно појање, и ништољубије, и братољубије, и странољубије, да сам спреман да будем одлучен од Христа[21] и пострадам као осуђеник само да ви останете са нама, и да заједно прославимо Тројицу. Треба ли да говорим и о другима који се, сасвим очигледно, умртвише и које једино Христос може својом моћи да васкрсне из мртвих? Они се злонамерно одељују међусобно по месту свога живљења, али су везани јединственим учењем и међу собом су несагласни колико и разроке очи усмерене на један предмет, али пошто нема разлике у виђењу, него само у положају, можемо их кривити једино за тај један недостатак, а никако и за слепило. Ако сам довољно образложио то што се вас тиче, опет ћу се вратити Духу Светом. Мислим да ћете и ви поћи за мојим мислима.
Дух Свети је свагда био, јесте и биће: Он нема почетак и неће имати крај свога постојања и бића, него се свагда сa Оцем и Сином представља и броји. Нити Оцу приличи да је некада био без Сина, нити Сину без Духа: то би сасвим било неславно за Божанство као када би услед измене савета својих дошли до пуноте савршенства. Дакле, Дух Свети се свагда прима, а не да (Он) прима; Он савршава, а не да Га савршавају; испуњава, а не да Га испуњавају; освећује, а не да њега освећују; приводи човека обожењу, а не да њега уводе у обожење. Он је свагда један и исти, како у односу на себе самог, тако и у односу према осталим Лицима Свете Тројице са којима Га чествујемо; невидљив је, не подлеже ововременом закону, необухватив је, неизмењив је, без каквоће је или количине, без облика; неописив је, самопокретан је, свагда дејствујући, слободан, самовластан, најмоћнији (иако, као што све припада Јединорођеноме, тако и све што припада Духу, узводи се до првог Узрока); Дух је - живот и животодавац; Он је - светлост и Светлодавац; Он је - изворна доброта и благост, и извор је доброте; Он је - Дух прави, владичњи, Господ, Он изашиље, одабира на дело, сазидава себи храм, узводи до истине, дела где хоће, раздељује дарове, Дух је усиновљења и истине, премудрости, разума, познања, побожности, савета, крепоспш, страха Божјега.[22] Кроз њега познајемо Оца небескога и прослављамо Сина,[23] а једино Они познају њега, јер је једна част, једно је служење и клањање, једна моћ, једно савршенство и освећење. Које је његово својство? Све што има Отац, то припада и Сину, осим нерођености; све што има Син, припада и Духу, осим рођености. Међутим, нерођеност и рођеност не значе разлику суштине, како се мени чини, него се та својства разликују у једној и истој суштини.
Ти си нестрпљив у жељи да ми противуречиш, а ја опет хитам да наставим поуку. Поштуј овај дан Духа Светога, задржи колико год можеш језик свој: сада ћемо причати о неким другим језицима; бој се или се постиди ових језика који се показаше у пламеном облику. Данас ћемо учити, а сутра ћемо расправљати о речима: данас ћемо славити, а сутра ћемо се усаглашавати. Једно је област тајне, а друго приличи нашем гледању; једно приличи црквама, а друго - онима који се наслађују; једно приличи онима који побожно расуђују о Духу, а друго - онима који се исмевају са Духом. Одбацимо туђинско и устројимо своје.
Дух Свети је, као прво, деловао у анђеоским и небеским силама, у тим бићима која су створена и најближа су Богу, која окружују Бога; њихово савршенство и блистање, једнако као и спорост на грех, или непријемчивост на зло, нису ни од кога другога до од Духа Светога; потом је Дух деловао и у Оцима, и у Пророцима, од којих су први познали Бога путем праобраза, а други се удостојише познања будућега збивања у мери у којој је Дух Свети открио то у срцима њиховим, и то што ће тек доћи они су видели као да се већ десило; таква је, ето, моћ Духа Светога; после тога, деловао је Он и у ученицима Христовим (нећу казати у Христу, у коме је Он обитавао, али не као дејствујући, него као равноправни сапутник) трократио, по мери њихове пријемчивости, и у трима различитим временима - до Христовог прослављања страдањем, после прослављања васкрсењем и после вазнесења на небо, или после васпостављања,[24] или како већ да назовемо то; као прво, њихово очишћење од болести и духова које се свакако није десило без учешћа Духа Светога, тако исто и друго, после савршавања провиђења - Христово дување које је, очигледно, било божанствено дихање и, најзад, данашње раздељивање огњених језика које и прослављамо. Али, прво беше нејасно, друго беше јасније, а ово данашње је најсавршеније; данас Дух Свети није присутан само деловањем својим, дејством, већ суштински и, да кажем, Дух саприсуствује и живи заједно са нама. Као што је Син телесно разговарао са нама, тако и Духу приличи да се на видљив начин покаже; и када је Христос узашао од нас у слави својој, тада је Дух Свети сишао нама; требало је да дође, јер Он је Господ; и да буде изаслан, јер Он није противник Божји. Овакво образложење наше много више показује њихово једномислије, неголи деобу (њихове) природе.
Дух Свети због тога долази после Христа да ми не бисмо остали без Утешитеља; због тога се и назива иним да би ти схватио равнославност; наиме, реч: ини, употребљена је уместо друго ја; тај израз нам означава истоветну владавину и господство, а никако неко унижење, јер се реч ини, колико ја знам, не употребљава код инородних, него управо код једносушних. Дух се јавља у виду раздељених језика због сродности са Божјом Речи; у виду пламених језика (шта мислиш зашто?), или због очишћења (на основу Писма знамо и за огањ који чисти, што могу и познати они који то желе), или по суштини својој: јер, Бог наш јв огањ - огањ који спаљује нечастивост.[25] Но, ти поново негодујеш због речи: једносуштан! Појављује се у виду раздељених језика због различитих дарова који су од њега; у виду седећих језика, да би означили царско достојанство и обитавање у светима; наиме, и Херувими су Божји престо. Јавља се у горњој соби чиме се означава усхођење и узношење од земље оних који Га примају; и водама Божјим се покривају неки дворови (горнице) у којима се химнама слави Бог.[26] Све оне који су посвећени у узвишеније служење Христос причисљује тајновитости горнице показујући да и Бог треба да снисходи ка нама (као што је и познато када је снисходио Мојсеју), а потребно је да и ми усходимо ка њему и да при таквом срастању достојанства обавезно настаје и происходи заједничарење Бога са људима. И докле год да се људи находе у свом личном достојанству Бог је свагда у узвишеном достојанству, а човек - у униженом, све дотле је благост несједињива, човекољубије несаопштиво, а посреди је велика и непремостива пропаст која не само да богаташа одваја од Лазара и од жељених недара Авраамових, него одваја створено и пролазно јестаство од нествореног и личног.
Духа Светога су проповедали пророци у следећим извештајима: Дух Господњи је на мени; и починуће на њему седам духова; и сиђе Дух Господа и поучи их; Дух знања испуни Веселеила, градитеља скиније;Дух зна бити и гневан; Дух је узео Илију на колима и многоструко је испрошен од Јелисеја; Дух добри и господствени поучава и избавља Давида; Свети Дух је први пут обећан кроз пророка Јоиља који каже: и у последње дане излићу Духа свога на свако тело тј. на верујуће, на синове ваше и на кћери ваше,[27] итд. На крају и кроз Исуса који прославља Духа и прославља се Духом, исто као што прославља Оца и бива прослављен Оцем својим. Колико је то штедро обећање!? Дух и сада и вечно сапребива са достојнима још и у овоземаљском животу нашем, а и после ће сапребивати са свима који се удостојише небеских добара, уколико Га целосно сачувамо побожним животом својим и уколико Га не одбијемо од себе у мери учињеног греха.
Исти тај Дух, заједно са Сином, устројава творевину и делује у васкрсењу, у чега нека те увери написано: речју Господњом утврдише се небеса и Духом уста његових сва сила њихова; Дух, који ме је створио, дихање Сведржитељево које ме поучава; и још: послаћеш Духа твога и настаће и обновиће се лице земље[28] Он устројава људе у духовном рађању, у чега нека те увери речено да нико не може видети или примити царство, уколико се не роди озго, Духом, и од првог рођења које је тајна ноћи неће се очистити дневним и светлим узсаздањем,[29] којим се узсаздава сваки појединачно.
Тај Дух, као премудар и човекољубив, ако обујми пастира - чини га псалмопојцем који одагнава зле духове и указује у њему цара Израиљева. Ако обујми пастира оваца, који је до тада брао дудове -чини од њега пророка. Сети се само Давида и Амоса![30] Ако обујми оштроумног дечкића - још пре потребног узраста његовог - ствара од њега судију чак и над старешинама. Сведок томе нам је Данило који је победио лавове у рову. Заокупи ли рибаре - цели свет лови у мрежу Христову, њиховом проповеђу. Узми за пример Петра и Андреја, и синове грома, који су грмили о духовноме. Обујми ли царинике обраћа их у ученике и ствара од њих купце душа. Сведочи нам то Матеј, дојучерашњи цариник, а од данас јеванђелиста. Обухвати ли противнике и ревносне гонитеље, мења њихову ревност и од Савла ствара Павла који са толико ревности дела сада у побожности, колико је јуче ревновао у злу.
Он је једновремено и Дух кротости, али и гневљив на оне који греше. Дакле, упознајмо његову кротост, а не гнев, исповедајмо његово достојанство и избегавајмо хуљења, не пожелимо да Га видимо гневног без помиловања. Он и сада чини мене пламеним проповедником овде пред вама. Ако ни у чему не пострадам, слава Богу! Ако ли и пострадам, опет слава Богу! Прво што желим јесте да Бог поштеди наше противнике, а друго да и мене освети, награђујући ме тиме за свештенослужење јеванђељу и примајући оно што се савршава крвљу.
Апостоли су почели говорити туђим језицима, а не матерњим и што је нарочито важно, почели су говорити иако беху неуки. То је доказ невернима, а не верујућима, и треба да послужи за посрамљење неверника као што и пише: страним језицима и туђим уснама говорићу људима својим, и ни тако ме неће послушати. Слушали су,[31] ипак. Застани кратко овде и размисли о реченом. Јер у реченом постоји обостраност, раздељена знаком интерпункције. Тако су сваки на свом језику и наречју чули, односно, можемо казати да је изговорен један глас, а чуше се многи гласови због комешања и потреса у ваздуху, или да кажем јасније: из једнога гласа настајаху и происхођаху многи гласови! Или, задржавши се на речи слушаху, речи: који говоре својим речима треба подвести под оно што происходи да би се дошло до смисла: казивали су речи које су биле познате слушаоцима, а не њихов матерњи језик и управо то значи да су говорили страним речима. Ја се са овим последњим саглашавам из разлога што би прво било чудо. које би имало смисла за слушаоце, а не за говорнике, док се последње односи директно на говорнике које су оптуживали да су се напили, на основу чега закључујемо да су деловањем Духа Светога сами они чудодејствовали у казивању благовести.
Истина, за похвалу је било и деоба језика извршена у древности, када су људи градили кулу, али беху злонамерни и безбожни, мада су сви говорили једним језиком (на ово се и сада неки усуђују); једномислије које је разрушено различитошћу гласова, разрушило је и започети посао. Ипак је много похвалније раздељивање језика које се чудесно десило сада; јер, изливши се од једнога Духа на многе, опет се све доводи до јединственог сагласја. Постоји различитост дарова који потражују нови дар, помоћу којег ће се знати разликовати најпревасходнији међу њима; из простог разлога што сваки дар поседује нешто похвално. Прекрасним би могли назвати и ону деобу о којој нам казује Давид: потопи Господе, и раздели језике њихове.[32] Због чега? Због тога што су заволели свакојаке речи од погибљи, језик превртљив и лукав.[33] Давид овде као да директно изобличава све оне језике који расецају Божанство. Но, о овоме је сасвим довољно речено.
Пошто су ови језици благовестили житељима Јерусалима, побожним Јудејцима, Парћанима, Миђанима, Еламитима, Египћанима, Крићанима, житељима Либије, Арабије, Месопотамије и мојим Кападокијцима и свакоме народу који је под небесима, Јудејцима (ако неко тако жели да представи) сабраним у Јерусалиму, онда је сасвим умесно питање: који то беху Јудејци и из којег робства враћени? Јер, египатско и вавилонско робство је било за времена и давно је већ прошло повратком заробљеника; римско робство још није ни настало, а требало је да наступи као последица њихове дрскости против Спаситеља. Преостаје нам да под овим подразумевамо робство које се збило за време Антиоха, а које је било мало пре ових збивања. Ако се неко не саглашава са оваквим тумачењем, као са натегнутим (jep се то робство не сматра древним, а Јудејци у њему нису били расејани по свим странама васељене), већ потражује и очекује неко веродостојније, онда нека чује и ово. Пошто је народ јудејски, како нам повествује Јездра, много пута и од стране многих завојевача поробљаван и пресељаван, нека племена се вратише у отачаство, а нека су и даље остала у робству и, вероватно, нека од ових последњих, расејаних по многим народима, дођоше тада у Јерусалим и постадоше учесници и сведоци чуда. Овакво образложење сам наменио знатижељницима и вероватно да оно није излишно. И све друго што год бих придодао овоме дану, као прикладно, представљало би добитак и за нас. Међутим, време је већ да отпустим ово сабрање: беседа ми се веома продужила. А славља никада не треба прекидати, свагда приличи да празнујемо, сада телесно, а касније, и убрзо, сасвим духовно када ћемо чистије и јасније сазнати основу свему овоме у Речи, и Богу, и Господу нашем Исусу Христу - истинском празнику и радости спасених, са Којим нека је слава и част Оцу, са Светим Духом, сада и у све векове. Амин.
НАПОМЕНЕ:
Рим. 9:31.
Лев 25:10.
Лев 23:21.
Проп 11:2.
Ис 11:2-3.
Пс 11:7.
Јов 5:19.
Мт 18:22.
Пост 4:24.
Пс 79:12.
Приче 9:1.
Зах 3:9.
1 Цар 2:5.
Пост 5:25, и даље.
Ис Нав 6.
III Цар 18:43-44; 17:21.
IV Цар 4:35.
ср. Изл 25:31, 37; 29:35; Лев 13:50; II Дн 7:8.
Мт 14:20; 15:37.
II Тим 2:5
Рм 9:3.
ср. Пс 51:12, 14; II Кор 3:17; Дела 13:4, 3; Кол 2:22; Јн 16:13; I Кор 12:11; Рм 8:15; Јн 14:17; Ис 11:3,4.
Јн 16:11.
Дела 3:21.
Јевр 12:29.
Пс 104:3.
ср. Ис 61:1; 11:2; 63:14; Изл 31:3; 63:10; IV Цар 2:9, 15; Пс 142:10; 51:14; Јоиљ 2:28; Дела2:17.
Пс 33:6; Јов 33:4; Пс 104:30.
Јн 3:3, 5; Пс 139:16.
Амос 7:14.
I Кор 14:21; Ис 28:11; Дела 2:6
Пс 55:10.
Пс 51:4.
Данас је: 24.11.2024
Величина слова: 
