Неки кажу да дјеца не треба да посте сриједом и петком и у четири вишедневна поста која је Црква прописала, све до своје седме или треће године живота. Други говоре да дјеца могу бити разријешена тих посних дана само на бијели мрс (млијеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли дјеца посте као и одрасли хришћани?
Одговор на поменуто питање (или на поменута питања) не може бити заснован на светим Канонима, (као што смо то до сада најчешће чинили), јер нема низједног Канона који би се директно бавио проблематиком поста код дјеце. Али одговор се може добити из цјелокупног нашег сазнања о појму поста, врсти поста и циљу поста. Дјеца не посте и немају потребе да посте КАО одрасли хришћани. Из простог разлога што дјеца још не посједују оне гријехе, страсти и навике, за исцјељење, укроћење и уништење којим пост представља моћно оруђе у рукама хришћанина, због чега је од Бога заповијеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Па ипак, ово још не значи да су дјеца потпуно ослобођена поста, и да не треба НИКАКО да посте. Како ће пак дјеца постити и колико, не зависи више од позитивних црквених прописа (јер њих, као што рекосмо, нема), него од побожности и вјере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огријешимо ни о тјелесне ни о духовне потребе свога дјетета. Када о томе говоримо умјесно је такође поставити питање: до када је "дијете" дијете. Свима је познато да дјечије доба има више фаза развоја кроз које дијете пролази. Оно је најприје - одојче. Затим долази рано дјетињство (од 2 - 3 године), па је дијете предшколског узраста, па је дијете ђак основац, па тако даље, до дјечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово је дијете "дијете" све док не одлужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе "дјетињства" примијенити један и исти принцип у погледу поста.
У рјешавању тога питања, постоје двије крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути дјетету од раног дјетињства строги пост (као што и сами држе), или ће га "штедјети" од поста чак до његовог пунољетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дијете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се дјетету намеће претјерани пост у раном дјетињству, док оно не схвата и не поима смисао истога, може код њега изазвати одвратност и одбојност према посту. Иако ће, као мало, слушати своје родитеље и "постити", али, ако се у томе претјера, када одрасте може задобити аверзију према посту, и потпуно га избацити из свога живота, што бива веома погубно по његову душу. С друге пак стране, ко одмалена не навикне нимало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што никако није мање погубно. Избјећи обје ове крајности, и провести своје дијете између сциле и харибде, заиста је права умјетност. То знају само они родитељи, који, прије свега, и сами интензивно живе духовним животом, и свјесно се боре како за своје спасење, тако и за спасење душе свога дјетета. Јер дужност родитеља није само да донесу дијете на свијет, да га уведу у овај земаљски живот и обезбиједе му тјелесни развој, него да га васпитањем у вјери православној учине грађанином царства небескога. То знају у пракси да чине многи родитељи код православне браће Грка и Руса, и ми бисмо се могли од њих много томе научити.
Примјера ради, ништа нормалније није за младу мајку него да своје вољено чедо сваке недјеље и празника доноси у наручју (касније у колицима) у цркву, и да га, одмах послије крштења, на свакој светој Литургији причешћује. То у Грчкој многе мајке чине са дјететом од мјесец - два дана, па даље кроз цијело његово дјетињство. Природно, тада нити мајка, нити свештеник и не помишљају на некакав "пост", који би тобоже требао дјетету пред причешће. Дијете тог јутра, нормално буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у светој тајни причешћа. И тако, дијете одраста у храму Божјем, тјелесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. И тако, оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, на свјетлост воштаница, на мирис тамјана, на свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осјећати пријатно као у дому оца свога. Тако одгајено дијете, тешко ће ико и ишта касније у животу моћи да одвоји од љубави према Христу и Цркви његовој. Код нас, нажалост, бива све обратно.
По неким "бапским" савјетима и мишљењима дијете "не ваља" причешћивати до његове треће или чак пете године. Па када га први пут донесу на причешће, и оно, најчешће, први пут види свештеника, удари у дреку и отимање, око чега често настају веома непријатне сцене, да га је и немогуће причестити. Неријетко, таква дјеца се враћају кући непричешћена. Тај страх од свештеника (а често га и старији плаше да, ако не пости, "попа ће му одсјећи језик"), скоро редовно остаје и даље, и ријетки су они који када одрасту промијене свој став према свештенику и светом Причешћу. С друге стране, родитељи који брину о духовној страни живота своје дјеце неће чекати да дијете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено од 3-4 -те године дјетињег узраста. Не зато што је дјетету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него само ради привикавања да одмалена почне да разликује, да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцијено благо цијелог живота. Што важи за пост, важи и за свету тајну исповијести и покајања.
По учењу Цркве дијете до седме године нема гријеха, односно не урачунавају му се гријеси по некима до десете године. Али код браће Грка и Руса, родитељи приводе дјецу од 4 - 5 година свештенику на "исповијест", опет не због неких њихових гријехова, него да се одмалена привикну на једну свијету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе повјерење и слободу у општењу са свештеником - духовником. Тек сада, сматрамо, јасно је свакоме какав треба да је однос дјеце према посту, и да су сва та различита мишљења у ствари искључива било у једном било у другом правцу. Заиста они родитељи који се труде да живе по заповијестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умјеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје дјеце, њиховог поста, причешћа, и свете тајне покајања и исповијести.
Преосвећени Епископ хвостански Г.Атанасије (Ракита)