Нови бањалучки храм – реплика древног храма московског Кремља
Његово Преосвештенство, Епископ бањалучки Господин Јефрем је у априлу 2017. године званично саопштио да ће се у срцу Бањалуке (на тргу у насељу Алеја центар на Бањалучком пољу) градити српско-руски православни храм и тако отпочети са реализацијом идеје старе скоро стотину године.
Убрзо после мученичке смрти (1918) руског цара Николаја Другог Романова у српском народу се спонтано појавило масовно убеђење да Срби не смеју да забораве како је руски цар због братске љубави наша два народа ушао у рат за Србију 1914. године – рат у коме је изгубио државу, круну, породицу и живот. Жртвовање Николаја Другог Романова и осећање српског народа према Русији на најбољи начин исказао је Владика Николај Велимировић, у Београду на дан Светог Равноапостолског Кнеза Владимира Руског, 1932. године.
„Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.
Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у еванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?
Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и евангелског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати“.
Када је Краљевина Србија добила ултиматум из Беча, било је јасно да ће Аустроугарска напасти Србију. Мада Русија у том тренутку није била спремна за рат, цар Николај Други је одмах стао на страну мале, братске Србије. Аустроугарска војска је у августу 1914. године продрла у Србију али је српска војска успела (у Церској битки под командом генерала Степе Степановића) да порази бројно надмоћнијег непријатеља и протера га са своје територије. Губици аустроугарске војске у овој борби били су двоструко већи од српских. Церска битка је била и прва победа Савезника у Првом светском рату.
Крајем исте године (новембар-децембар), аустроугарска армија (са око 400.000 војника) поново продире у Србију и њој се на фронту од преко 200 километара супротставља српска војска (са око 270.000 бораца). У овој Колубарској битки (под командом генерала Живојин Мишић) српска војска у успешној контраофанзиви успева поново да непријатеља протера са своје територије. У овим борбама је из строја избачено (погинуло и рањено) око 280.000 аустроугарских и око 160.000 српских војника. Генерал српске војске Живојин Мишић због блиставе победе у Колубарској битки (као и генерал Степа Степановић после победе на Церу) унапређен је у чин војводе, а његов супарник Оскар Поћорек смењен је са места главнокомандујућег Балканске војске и на његово место постављен немачки фердмаршал Аугуст фон Мекензен.
Овом победом српске војске осујећени су планови Централних сила да заврше са Балканским и усредсреде се на преостала два (источни и западни) фронта. Поред тога, Немачка је била присиљена да ангажује своје снаге на српском фронту и помогне аустроугарској војсци. У октобру 1915 године аустроугарска војска поново продире у Србију преко река Саве и Дрине, а немачка војска преко реке Дунав. Пред бројно далеко надмоћнијом војском (која је бројала 500.000 бораца) српска војска и народ се повлачила према Јужној Србији. У то време, бугарска армија ступивши на страну Централних сила, без објаве рата, пресеца пут српској војсци на југ према граници са Грчком.
Улазак Бугарске у рат на страни Беча и Берлина је изазвао гнев код Николаја Другог. Он је тада (19.10.1916) издао манифест у коме пише: „Бугарске су трупе напале нашу верну савезницу Србију, окрвављену у борби против јачег непријатеља… Руски народ гледа са болом на издајство Бугарске, која нам је била до последњих дана тако блиска, и са крвавим срцем извлачи свој мач против тебе, предајући судбину издајника словенске ствари праведној казни Божјој!“ Због околности на другим фронтовима, руска војска није могла да спречи бугарске трупе да нападну Србију.
Макета Српско-руског православног храма у Бањалуци, улаз у храм
У таквој ситуацији, српским војницима које су са три стране нападале немачке, аустроугарске и бугарске армије, преостала је једина могућност да се са избеглим народом на челу са краљем и владом повлачи преко завејаних планина Албаније ка Јадранском мору. Током те „албанска Голгота“ од око 400.000 Срба који су се повлачили преко Албаније услед хладноће, глади, тифуса и других болести, те напада албанских банди, више од половине оставило је своје животе на путу ка морској обали.
Када су остаци српске војске стигли на албанску морску обалу, где им је због изнемоглости, болести и глади претила смрт, западни савезници из Антанте су одбили да их бродовима пребаце на грчку територију. Тада се председник српске владе Никола Пашић моли за помоћ руског цара. Истога дана (18.01.1915) када добија ову молбу, руски цар Николај Други се телеграмом обраћа савезницима (краљу Британије Џорџу Петом и председнику Француске Рејмону Поенкареу). Смисао обраћања био је: уколико српска војска хитно не буде пребачена са албанске обале на грчко острво Крф, Русија излази из Антанте и потписаће сепаратни мир са Немачком. После оштрог ултиматума руског цара, савезници из албанских лучких градова Драча и Валоне евакуишу на грчко острво Крф преживеле – око 160.000 српских војника и избеглог народа. Након опоравка на Крфу српска војска се прикључује савезничким трупама на Солунском фронту.
Макета Српско-руског православног храма у Бањалуци, северозападна страна
Тамо им се прикључују и војници Српске добровољачке дивизије која је пребачена из Русије. Наиме, по избијању Првог светског рата, велики број Срба који су живели под влашћу Аустроугарске бива мобилисан и упућен на руски фронт, на коме су масовно (на десетине хиљада) прелазили на страну браће Руса. На њихове захтеве и уз сагласност српске владе формирана је Српска добровољачка дивизија која се прво борила на страни Русије, а потом бива пребачена у Грчку и учествује у пробоју Солунског фронта и ослобођењу отаџбине. Цар Николај Други је (23.05.1916) у Одеси, извршио смотру Добровољачке дивизије, поздрављајући их са „Помоз Бог, јунаци! …Срећан сам што у Вама видим онај део храбре српске војске, чијој се храбрости диви цео свет. Бићу још срећнији да по свршетку рата видим Србију велику и снажну!“
Цар Николај Други је био изузетно омиљен у нашем народу, а после његове смрти Срби су га обожавали и сматрали светим. За Србе је Николај Романов био свети много пре него што је дошло до његове званичне канонизације – 2000. године. Тако, протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић – који је, после школовања у Бањалуци, завршио Београдску богословију, а потом у Русији Духовну академију и 1901. године стекао звање кандидата богословских наука – у писму које је званично упутио (19.10.1956) Преосвећеном архиепископу бањалучко-бихаћком Василију (Костић), предлаже да се у Бањалуци у знак захвалности српског народа према Русији и њеном последњем цару „подигне црква – манастир на Бањалучком пољу покрај извора Богославчева врела у име светих славјанских мученика Николаја Другог и његове породице Романов, који 1914. године ступише у рат, те у граду Јекатеринбургу дадоше своје мученичке животе за спас и слободу српског народа“.
Идеја о подизању руског храма родила се одмах после мученичке смрти цара Николаја Другог и њу су нарочито јавно заговарали српски свештеници који су школовани у Русији (бањалучки владика Платон Јовановић, протојереј-ставрофор Стеван К. Душанић, протојереј-ставрофор Светислав Давидовић, архимандрит Константин Чавић и други), те низ интелектуалаца тога доба без обзира да ли су били школовани у Русији или на Западу. У српском народу, током дуготрајне борбе за слободу и уједињење, стално се говорио да „Срби могу да се уздају једино у Бога, у се и у браћу Русе“.
Осећајући стремљења свога народа ослонац на Русију у спољној политици тражи српска политичка и интелектуална елита Краљевине Србије, као и босанскохерцеговачки Срби у борби за ослобођење (од Аустроугарске) и уједињење (са Србијом). Политичка и интелектуална елита у Србији почетком ХХ века (од српског радикала Николе Пашића до либерала Војислава Вељковића и од франкофила Јована Скерлића до англофила Слободана Јовановића), како то наглашава и Милош Ковић, један од најбољих савремених српских историчара, била је углавном школована у Западној Европи, и своје идеале почела је да тражи у француском и британском либерализму и републиканству. Међутим, били су одлично образовани и патриотски васпитани, те поучени практичним искуствима из ближе и даље прошлости, знали су да разликују жеље од реалности и одвоје идеолошке наклоњености од практичних циљева и захтева спољне политике. Због тога су се сви они, скоро без изузетка, у спољној политици залагала за ослањање и тесну сарадњу са царском Русијом. Таква ситуација је била и са новостасалом младом српском интелигенцијом из Босне и Херцеговине која је углавном школована на Западу, али су знали да помоћ, у борби за национална права и ослобођење од аустроугарске окупације, могу добити једино од царске Русије.
Поред српско-руског храма, на тргу у насељу Алеја центар ће се градити и српско-руски културни центар, а овим верским и културним комплексом (на земљишту површине од 6.500 квадратних метара) управљала би бањалучка епархија. Изградња православног храма и српско-руског културног центра у срцу Бањалуке сигурно ће допринети даљем учвршћивању духовних и културних везе и блискости српског и руског народа које имају историју дугу много векова.
Сусрет једног руског духовника и српског принца Растка – трећег сина Стефана Немањића пре више од осам столећа, те њихов одлазак (1185. године) на Атос где се српски принц замонашио у руском светогорском манастиру Свети Пантелејмон (Русик), предодредио је српско-руске односе и блиске везе ова два братска словенска народа. Томе је допринело исто словенско порекло, сличност језика и везаност за православље.
Српски и руски народ су вековима један према другом гајила најискренија братска осећања, а и њихове владајуће династије прискакали су једне другима у помоћ, нарочито у временима када је неки од ова два народа био у тешком положају. То је било најизразитије када је руски народ био под монголско-татарским јармом (српска владарска породица Немањића својим повељама богато је даривала руске манастире на Светој Гори, којима је изостајала помоћ из отаџбине), а српски народ у турском ропству (руски цареви помагали су опстанак српских манастира, а нарочито светогорски Хиландар, те имали велику улогу у избављењу српског народа из турског ропства). Током векова, многи српски и руски добровољци прискакали су једни другима у помоћ у тешким ратним временима.
Убрзо после одлуке о изградњи, Његово Преосвештенство, Епископ бањалучки Господин Јефрем, упутио је своје сараднике у Москву са идејним пројектом будућег храма. Они су наишли на изузетно топао пријем од стране представника Руске православне цркве и Државне академије МАРХИ (Московски архитектонски институт). Ректор МАРХИ-ја Д. О. Швидсковски је израду пројекта проверио својим младим сарадницима (са катедре црквеног неимарства) Александри Скабичевској и Алексеју Капустину.
У првој половини августа 2017. године ови млади стручњаци и јеромонах Игњатије Шестаков, сабрат Сретењског манастира у центру Москве, допутовали су у Бањалуку. После дводневних разматрања неколико варијанти пројекта храма, у чему су учешће узели и српски стручњаци, одлучено је да се за основу прихвати пројекат једног древноруског московског храма.
Као прототип је одабран некадашњи Храм Чуда Архангела Михаила који се налазио у Московском Кремљу – срцу Руске Империје. Храм је изграђен средином XIV века (1358) и у својој вишевековној историји доживео је (као и остали храмови Московског Кремља: Успенски, Благовјештански и Архангелски кога красе и фреске Светог Саве, Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање и Светог цара Лазара Косовског) трагичну судбину после Наполеоновог уласка у Москву (1812), те после Октобарске револуције (1917).
Најтрагичнију судбину доживео је Храм Чуда Архангела Михаила. Наполеонова војска је ову светињу похарала. Наполеонов маршал Луј Н. Даву користио је храм као своју резиденцију и олтар претворио у спаваћу собу, а Успенски храм у коњушницу). Као и остали храмови у Московском Кремљу, и овај храм је после ослобођења од наполеоновске војске био преосвештан.
Храм Чуда Архангела Михаила је убрзо после Октобарске револуције био затворен (1918), а касније (1929) у целости разрушен и територија очишћена за изградњу административних здања. И остала три храма Московског Кремља су затворена 1918. године и тек по распаду СССР-а, у њима се обавља богослужење. Уочи распада, у СССР-а је постојало само 6.500 цркава. У последњих четврт века Руска православна црква је изградила (како наводи митрополит Волокомалски Иларион у документарном филму „Друго крштење Русије“) 25.000 храмова – по хиљаду храмова сваке године или 3 храма свакога дана.
У току своје скоро шестовековне историје, Храм Чуда Архангела Михаила је неколико пута мењао свој изглед, због дотрајалости, елементарних непогода (пожара), и ратних разарања. За основу бањалучког храма је узет изглед који је имао крајем XVII века – петокуполни храм (пет руских купола – луковица) са звоником у виду шатора. Градиће се, за наше прилике релативно велики храм, који ће моћи да прими 400-500 верујућих. Храм ће имати три олтара: централни (посвећен Преображењу Господњем) и два бочна (један посвећен Светом Симеону Мироточивом и Светом Сави, а други Светом Николају II Романову и његовој породици).
Комплетно технички разрађен пројекат завршен је крајем 2017. године и одмах се приступило изградњи храма, па је реално очекивати, да ће 17. јула 2018. године (када се навршава сто година од страдања руске царске породице Романов) бити освештани темељи храма, а Његово Преосвештенство, Епископ бањалучки Господин Јефрем, је изразио наду да ће до тада бити урађено више од самих темеља храма.
Срби широм српских земаља и у расејању с великом радошћу ће примити ову идеју која је сазревала деценијама и свесрдно подржати одлуку да се у срцу Бањалуке подигне српско-руски храм и поред њега културни центар и тако показати да су достојни наследници предака. Изградња овог православног храма и српско-руског културног центра сигурно ће допринети даљем учвршћивању везе два братска народа и две сестринске цркве. Поред тога, када буде завршена изградња, Бањалуку ће красити један од најлепших храмова урађен у стилу древноруског црквеног неимарства.
Текст је објављен у јануарском (2018) броју часописа „ГЛАСНИК – службени лист Српске Православне Цркве“
Јован Б. Душанић – Липљански
