Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем
Епископ бањалучки Јефрем (у свијету Миле Милутиновић) рођен је у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у мјесту рођења, а VII и VIII разред у Санском Мосту, гдје потом похађа гимназију.
Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака.
Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана. Још као дете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира. Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског. Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе
1. Када је у питању оно што превазилази људске снаге, било да је потребно подићи терет или повести реч, и људи узвишенији по телесној снази или красноречивости изједначиће се са слабима и приближиће им се по једном или другом, јер ништа неће постићи нити ће достићи циљ. Као што ће неко, покушавајући да руком досегне звезду, макар и био високог раста и могао да подигне руку више од осталих, бити далеко од оних етеричних висина готово исто онолико колико су од њих удаљени и они ниског раста, тако и у погледу онога што превазилази разум учени нису нимало узвишенији од оних потпуно неуких. И заиста, која ће беседа претрпети потпуни неуспех, ако не она која се покаже као далеко нижа од свог предмета? Они, што дају примере богова за које кажу да се самима себи моле да уравнотеже масу васељене (алузија на мит о Атласу, прим. изд.) или оних што измишљају бајке о боговима који се крећу ка небу (мит о Дедалу и Икару) толико су далеко од истине колико је и ова тема недоступна људском уму и речима, будући да својим предметом обухвата нешто надземаљско (надкосмичко, ὑπερκόσμιον), неприступачно земнима и приврженим земном, јер се присаједињује и прибројава ономе што је богоподобно и божанско.
Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благолепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој.
Вас, вође небеских војски, ми недостојни увек молимо, да нас заштитите својим молитвама, као заклоном крила своје бестелесне славе, чувајући нас који пред вама падамо и усрдно вапијемо: избавите нас од беда као вође небеских сила. (Тропар, глас 4)
Страна 136 од 152