Данас је: 22.04.2025
Величина слова: 
Величина слова:
Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем
Епископ бањалучки Јефрем (у свијету Миле Милутиновић) рођен је у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у мјесту рођења, а VII и VIII разред у Санском Мосту, гдје потом похађа гимназију.
Служба Св. Свештеномученику Платону
Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије. По завршетку богословије, рукоположен је у чин ђакона и презвитера и послат 1896. у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља.
По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца, а убрзо за суплента у Београду. Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.
За време рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији и помоћу својих веза у иностранству помага све оне који су били унесрећени, а нарочито сирочад и удовице. Управник манастирске штампарије у Сремским Карловцима и уредник “Гласника српске патријаршије” био је од 1932. до 1938. године. Поред својих редовних дужности у Сремским Карловцима, архимандрит Платон је био и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је 4. октобра исте године у Сремским Карловцима патријарх Варнава. За епископа охридско-битољског изабран је 1938, а годину дана касније премештен је у Бања Луку. Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено (10. априла 1941) да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио: “Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној старжи за сво вријеме док ме Господ у животу подржи, остајући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце. . .”
Дивна је љубав живих према живима. Никад светлост сунца није тако дивна.
Дивна је и љубав живих према мртвима. Никад тиха месечина на језеру није тако дивна.
Човек је узвишен, кад брине о живима. Човек је више него узвишен, кад брине о мртвима.
Човек често брине о живима из себичности. Но где је себичност у бризи човека за мртве? Хоће ли му мртви платити, или заблагодарити?
Неке животиње сахрањују своје мртве; и предајући их гробу, предају их и забораву. Но кад жив човек сахрани умрлог човека, он сахрањује и један део себе с мртвим; и враћа се дома носећи у души својој део сахрањеног мртваца. Ово је нарочито јасно, до ужаса јасно, кад сродник сахрањује сродника, и пријатељ пријатеља.
О, гробари, у колико сте гробова ви већ сахрањени, и колико мртваца живе у вама!
Смрт има једно својство љубави: она као и љубав обезличава у многоме оне, који је виде и живи остану. Погрбљена мајка ходи на гробове деце своје. Ко то ходи? То деца у души мајчиној, и мајка, ходе дечјим гробовима. У души мајчиној мајка живи само у једном тесном куту; сву осталу палату душе њене заузимају деца.
Такав је и Христос, и то у несравњено већој мери. Он се био сав стеснио у гроб, да би се људи, деца Његова, могли раширити у бескрајној палати Раја.
Погрбљена мајка ходи гробовима деце своје, да их као васкрсне у души својој, да их окупа сузама својим, да их помилује мислима својим. Љубав мајчина спасава мртву децу од ишчезнућа и уништења у овоме свету, бар за неко време. Погрбљени и попљувани Господ успео се клецајући ка Своме Крсту и Гробу, да Љубављу Својом истински васкрсне цео човечји род, и спасе га заувек од ишчезнућа и уништења. Само што је дело Христово несразмерно веће од дела ма које осамљене мајке у свету, јер је и љубав Његова према човечјем роду несразмерно већа од љубави ма које мајке у свету према деци њеној.
Древан и са добрим циљем установљен закон поштује дан Обновљења, или боље рећи, са даном Обновљења поштују се нова доброчинства и то не само једнократно учињена, него многократно, и сваки пут, са новим враћањем године враћа нам се тај дан, како се даровано нам добро не би заборавило током године. Обнављају се, како читамо код Исаије, острва према Богу[1] шта год да подразумевамо под тим острвима, а по моме схватању под њима треба подразумевати Цркве, недавно устројене од пагана, изникнувше из горког неверја и попримивше ону постојаност, потребну за приступ ка Богу. Обнавља се, код другог пророка, стена гвоздена[2] тј., како ја мислим, душа непоколебива и златна, недавно утемељена у побожности. Ми имамо заповест да химну нову појимо Господу[3]пошто бејасмо опхрвани грехом и одведени у Вавилон одакле се опет вратисмо у Јерусалим, па пошто тамо, у туђој земљи, нисмо могли да појимо божанске химне, овде испојасмо и нову химну и нови начин живота, или постојано напредовасмо у добру и једно већ учинисмо, а друго још чинимо и усавршавамо садејством, и уз помоћ, Светог и
1. Браћо и оци, како видите, већ је прошла Пасха, радосни дан Христовога васкрсења, узрок сваког весеља и радости који године, а, тачније, бива свакодневно и вечно у онима који познају његову тајну. Она је неизрецивом радошћу и весељем испунила наша срца,разрешивши уједно и труд свечасног поста или, боље рећи, усавршившии уједно утешивши наше душе и призвавши све верне на починак и благодарење. Заблагодаримо онда Господу Који нас је провео кроз море поста и увео нас са радошћу у луку Свога васкрсења. Заблагодаримо Му и ми који смо правилно и ревносно, са топлом усрдношћу и у подвизима за врлину прошли пут поста, а нека заблагодаре и они који су у међувремену занемоћали из непажње и слабости душе, јер исти је Онај Који и ревноснима у изобиљу даје венце и достојну плату за њихова дела, и Који, опет, слабијима дарује опроштај, будући милостив и човекољубив. Наиме, Онвише гледа на расположење и намере наших душа, него на телесне напорекојима се ми вежбамо у врлини, било вољом душе увећавајући подвиг,било умањујући то добро услед слабости тела, па по нашем произвољењусваком узвраћа награде и дарове Духа, те или некога, ако је ревностан,чини славним и угледним, или га оставља као онога који је још слаб икоме је потребно потпуније очишћење.
2. Него погледајмо, ако је угодно, и добро испитајмо шта је тајна васкрсења Христа Бога нашега која увек тајанствено бива у нама, ако то хоћемо, како се у нама Христос погребава као у гробу и како, сједињавајући се са нашим душама, Он поново васкрсава, са Собом и нас саваскрсавајући. То је, дакле, сврха ове беседе.
3. Христос и Бог наш, пошто беше подигнут на крст, приковавши на њега грех света и окусивши смрт, сишао је у дубину ада. И као што је,када је поново устао из ада, ушао у Своје непорочно тело од кога се, сишавши доле, нипошто није одвојио, и одмах васкрсао из мртвих, а после тога са великом славом и силом узишао на небеса, тако и сада, када ми излазимо из света и уподобљењем страстима Господњим улазимо у гроб покајања и смирења, Он Сам, силазећи са небеса, као у гроб улази у наше тело и, сједињујући се са нашим
Страна 151 од 155