Данас је: 02.12.2023
Величина слова: 
Величина слова:
Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Јефрем
Епископ бањалучки Јефрем (у свијету Миле Милутиновић) рођен је у селу Буснови код Приједора, 15. априла 1944. године. Шест разреда основне школе завршио је у мјесту рођења, а VII и VIII разред у Санском Мосту, гдје потом похађа гимназију.
Служба Св. Свештеномученику Платону
а други га бијаху по образима, говорећи:
Прореци нам, Христе, ко те удари?...
(Мт. 26,67 и 68)
Зашто су то они чинили, кад су већ наумили да га убију? Каква је то потреба за таквим ругањем? Зар таква - да би ти видео њихову безочну нарав? И заиста, они су показивали своју махнитост као да су дошли до великог плена; с налетима беса обављали су ово славље, са злобном радошћу бацали су се на Њега и тиме показивали своју убилачку нарав. Нека те у овоме задиви мудрољубље ученика: како брижљиво казују о овоме. Одакле им таква љубав према истини? И оно што је очито нечасно они преносе управо онако како је било, ништа не прикривају, ничега се не стиде. Тако они, с правом, сматрају великом чашћу то да је Господ свега благоволео да ради нас понесе толика страдања. То је доказивало Његову неисказану брижност и неопростиву злобу оних који су са толико кротким и тихим поступали онако како једино лав може поступати са јагњетом. Ништа, баш ништа овде није пропуштено: ни Његова кротост, ни њихова злоба и бездушност на речима и на делима. Све ово прорекао је и пророк Исаија, који кратко говори о тој срамоти: Како се многи зачудише теби, што беше нагрђен у лицу мимо свакога човека, и у стасу мимо синове човечије (Ис 52,14). Може ли се шта упоредити са оваквим мучењем! Управо на то Лице, којег се постидело море кад га је видело, од којег је сунце сакрило своје зраке кад га је видело на крсту, управо на то Лице су пљували, управо по том Лицу су ударали, били по глави, понети
УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ, је покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.
Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.
Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".
Ево два празника, Благовести и Цвети, који нам објашњавају ко смо и шта смо и који објашњавају шта смо, шта је човек, ко је човек, ради чега је човек на овоме свету. Господ је дошао у овај свет, ради чега? Не ради ситница, него је дошао ради тога да смрт претвори у сан, да смрт претвори у сан. Схватите то добро. И данашњи (године 1974. године Благовести и Цвети прослављали су се истог дана) празник Цвети каже нам да је Господ заиста претворио смрт у сан, у сан из кога Он буди свакога човека као иза сна. Шта је то? Каква је то сила дошла у овај свет? Дошао је сам Бог. То је једини одговор. Јер чусте данас из Светог Јеванђеља где се вели да је и Лазар, кога Он васкрсе из мртвих, беше за трпезом и народ се скупио да види њега, кога је Господ васкрсо из мртвих као иза сна. И јавили да је Лазар болестан, и да је већ умро. Спаситељ вели ученицима Својим: „Пријатељ наш Лазар заспа“. А оцима рече: „Не бојите ли се да га пробудим“. А оци се питаху у чуду: „Ако је засп'о, пробудиће се. Сваки човек кад заспи у сан, разбуди из сна“. Тада им Господ рече: „Не, Лазар, пријатељ наш, умре“. Шта од тога чекате?
1. У морским дубинама постоје и места која пружају уточиште и храну големим зверима - китовима. Стога морепловци, отиснувши се у такве пределе, о своје лађе каче звонца, како би се китови разбежали када зачују њихов звук. И море нашег живота пружа уточиште и потхрањује многе, кудикамо опасније зверове - имам у виду рђаве страсти и њихове покровитеље, злобне демоне; а кроз то море, као својеврстан брод, плови Света Црква, и од ње се, као звоно, разлеже глас духовних учитеља, чије свештено учење нагоне духовне звери у бекство. Тако је као образ (слика, символ) свега овога, и Аронова одежда била искићена милозвучним звонцима обешеним о њу. Било је веома свечано слушати њихов звук док је овај свештенодејствовао.
2. Ми пак, на чудесан начин претварајући слово у дух, "звонићемо" вам, сходно томе, у духовном смислу, особито у ово доба поста, када видљиве и невидљиве звери нарочито устају на нас. Видљиве су: стомакоугађање, пијанство и томе
Преподобна Марија Египћанка је рођена око 344. године негде у Египту, а са дванаест година је побегла од родитеља за Александрију, где је живела развратно. Према њеним речима била је гоњена једино „неутаживом жељом и неукротивом страшћу". После седамнаест година оваквог живота, кренула је бродом у Јерусалим поводом неког хришћанског празника, не из верских разлога већ надајући се да ће у гомили ходочасника пронаћи нове љубавнике који ће моћи да задовоље њену пожуду. Превоз до светог града је плаћала својим телом. Приспевши у Јерусалим, наставила је да се раскалашно понаша.
За време празника Воздвиженија животворног крста Господњег, када су сви кренули ка Цркви, хтеде и она ући у Цркву, али је нека невидљива сила задржаваше и не даваше јој ући. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва, одлучила је да умеша у светину и да заједно са осталима буде унесена у храм; међутим, опет је само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала назад. Још неколико пута је безуспешно покушавала да уђе у храм, па увидевши да јој се не да, она поче ронити сузе, силно се кајући. И угледавши икону (или кип) пресвете Богородице у двориштву цркве, она јој се у великом страху поче молити за опроштај грехова, обећавајући да ће напустити свет (односно постати аскета). Затим још једном покуша ући у Цркву, и овај пут уђе без и најмање сметње. Пошто целива часни крст, она се врати икони Богородице да јој захвали, но у том чу глас: „ако пређеш Јордан, наћићеш прави мир!" Она одмах крену за манастир светог Јована на обали реке Јордан, где се причести. Следећег јутра, пређе реку и повуче се у арабијску пустињу да тамо проведе остатак живота. Са собом понесе само три векне хлеба, а након што их је појела, хранила се само оним што је могла наћи у пустињи, углавном дивљим растињем. Тако је проживела у пустињи 47 година, у молитви и борби са искушењима и страсним помислима.
Страна 149 од 151