Историјат града

Бања Лука, коју путописци, очарани њеном љепотом, још у 16. вијеку, називају "убави шехер", под данашњим именом први пут се помиње 6. фебруара 1494. године, у Повељи угарског краља Владислава Другог Јагеловића, када је била у саставу Јајачке бановине. Град о коме је ријеч, налазио се на подручју Горњег шехера, данас Српских топлица, с лијеве и десне стране Врбаса, ћудљиве ријеке, чије обале красе врбе, по којима, како народ приповиједа, она и доби име "врбина ријека", Врбас.

Врбас, ћудљива ријека коју красе танкокосе врбе, проноси древну причу о Бањој Луци и Бањолучанима

Горњи шехер (данас Српске топлице), подручје на којем се почела развијати данашња Бања Лука

Археолошка истраживања и случајна открића приликом грађевинских радова, просијецања путева, регулација... на ужем подручју града, указују на остатке старих култура. Бањолучка тврђава Кастел поуздан је свједок да је овај простор много раније био насељен. Резултати истраживања на овом локалитету откривају трагове млађег, енеолитског, прелазног раздобља, које повезује епоху каменог доба са периодом употребе метала. Систематска истраживања спроведена 1974. године утврдила су остатке баденског насеља и трагове живота из периода који повезује неолит и бронзано доба (2000- 1800. г. п.н.е).

Први познати становници овога краја били су Трачани, Илири (племе Ме- зеји), Келти, Авари, Римљани... Трагови њихових бивствовања укажу се с вре- мена на вријеме на разним локацијама у граду и његовој околини, свједочећи да је и само средиште града кроз историју више пута премјештано.

О римском освајању ове територије и животу у доба Римљана, говоре археолошки налази и писани извори, који биљеже да је римски војсковођа Германик покорио Мезеје, што значи да су се борбе водиле и на простору Бање Луке, јер је то илирско племе овдје живјело. Како је подручје Илирика још извјесно вријеме било немирно, римски војни одреди распоређују се у овим крајевима и за своје потребе граде војне логоре (castra), уз које се из практичних потреба развијају и цивилна насеља (minicipium). Да би осигурали експанзију и доминацију у новоосвојеним крајевима Римљани граде путеве, од којих је један водио из Салоне до Сервицијума, данашње Градишке (Salona - Servitium), и сигурно пролазио кроз Бању Луку, што је допринијело бржем развоју града. Наиме, на простору града формирана је путна станица, Кастра, са војним и цивилним садржајима.

Највећи број истраживача који су се бавили испитивањем правца Салона - Сервицијум сматра да је Кастра лежала на мјесту данашње Бање Луке, у тврђави Кастел.

Тврђава Кастел, поуздан свједок минулих вијекова

Тврђава Кастел, вријеме аустроугарске окупације

О античком насељу на простору Бање Луке свједочи жртвеник посвећен богу Јупитеру, пронађен 1895. године приликом радова на мосту преко рјечице Црквене. На лијепо клесаном камену стоји натпис, који у преводу гласи: ''Јупитеру највећем генију овог мјеста, Сициније Макрин, конзуларни бенефицијар провинције Горње Паноније испунио је завјет добровољно и са захвалношћу''. Из натписа се закључује да је жртвеник био постављен највјероватније у близини Јупитеровог светилишта. Насеље на мјесту данашње Бање Луке било је, претпоставља се, у саставу Горње Паноније.

Доцнија истраживања показала су да се насеље у касноантичком периоду развило и обогатило и другим садржајима. У централном простору бањолучке тврђаве утврђени су остаци касноантичког објекта већих димензија са полукружним апсидалним истаком на јужној страни, за коју се вјерује да је касноантичка базилика.

Занимљив текст о овом веома значајном открићу оставио нам је публициста Александер-Ацо Равлић, који је, како сам каже, био свједок ''израстања обриса веће касноантичке (кршћанске) базилике у унутрашњости старе утврде Кастел''. Наиме, у љето 1988. године Бању Луку је погодила незапамћена суша, па је спржена трава омогућила да се у централном дворишту тврђаве Кастел укажу обриси до тада непознате грађевине. Дио откривених остатака апсиде указује да је у промјеру износила више од седам метара, док је објекат био широк 34 метра, што претпоставља дужину већу од 40 метара.

''Такве димензије грађевине подразумијевају и потврђују значај и управни ранг, бројност становништва и економску моћ једног далеко већег насеља, него што се до сада сматрало. Томе су доказ археолошки утврђени трагови касноантичког периода на цјелокупном простору турскодобне старе чаршије - урбаног језгра Бање Луке, посебно на локалитету Ханиште. Овим открићем и рјечица Црквена (Црквина) највјероватније, добија образложење свог старог имена'', биљежи Равлић ријечи професора Бориса Граљука, познатог археолога, у то вријеме стручњака Завода за заштиту споменика културе и природе Бања Лука, који је, заједно са заљубљеником у археолошка истраживања Кастела, археологом аматером Миленком Јевтићем, заслужан за ово велико откриће.

Жртвеник посвећен богу Јупитеру, пронађен у вријеме регулације рјечице Црквене

Основа тврђаве Кастел на којој је видљива основа касноантичког објекта за који се претпоставља да је базилика

О значају овог открића говори и чињеница да према познатом истраживачу Ђури Баслеру (Архитектура касноантичког доба у Босни и Херцеговини) нема базилике већих размјера из тог раздобља у Босни и Херцеговини. Истина, као озбиљан стручњак професор Граљук је оставио доношење коначног суда да ли се ради о сакралном, или о неком већем управно-административном објекту, до окончања истраживања.

И археолошка открића на локалитету Ханиште и Горњи Шехер (Српске Топлице) говоре у прилог тврдњама истраживача да је на подручју данашње Бање Луке било античко насеље. Оно се развијало од путне станице на значајној римској комуникацији у првој половини 1. вијека, преко војног упоришта у пограничној зони двију немирних илирских провинција Царства у 2. вијеку до комплексног Civitas са војним, цивилним, сакралним, привредним и административним садржајима у касноантичком периоду. У близини термалних извора у Горњем Шехеру вјероватно је организовано љечилиште, док се војно утврђење Castra са управним зградама могло налазити у југоисточном дијелу данашње тврђаве Кастел. Према Црквени и на Ханишту највјероватније су били распоређени цивилни садржаји са сакралним објектима.

Темељи касноантичког објекта откопани у љето 1988. на Кастелу

Римски град ће представљати окосницу за формирање средњовјековног насеља, иако ће бројне структуре римских грађевина бити уништене у току варварских пустошења у Сеоби народа, па и у раном словенском периоду.

Археолошка истраживања предузета 1972. године у тврђави Кастел открила су да је античку културу на тлу данашње Бање Луке смијенила раносредњовјековна цивилизација словенских племена, а у урбанистичком смислу развијени римски град замијењен је словенским насељем градинског типа.

Разни писани извори, превасходно повеље и записи издати у градовима Врбашке и Земљаничке жупе, као и значајни остаци утврђених градова из периода од 13. до 15. вијека у кањону Врбаса и на простору сјеверно од данашњег града, говоре да је средњовјековни живот у околини Бање Луке бујао, не помињући сам град.

Стари град Бочац

Најстарији средњовјековни документ који, истина не помиње Бању Луку, али ипак указује на неке значајне чињенице јесте за њену историју, Пријездина повеља из 1287. године. Овим документом босански бан Пријезда (1250-1287) дарује у мираз својој кћери Катарини и њеном мужу Радославу Бабонићу цијелу жупу Земљаник, у то доба дио бановине Босне, на подручју званом Доњи Краји. Границе жупе Земљаник, како произлази из повеље, готово сасвим су се подударале са границама потоње турске административне цјелине нахије Змијање. Из Пријездине повеље произлази да Бања Лука у то доба није била централизована утврда са подграђем попут оближњих Котора, Ливача, Звечаја, Гребена, Бочца... него тек скупина мањих, на стратешки погодним мјестима подигнутих утврђења, од којих ће једно на крају 15. вијека постати важно војно упориште са данашњим именом, а од тада до 19. вијека, захваљујући својим потенцијалима и један од водећих градова на овом дијелу Балкана. Бања Лука ће и у новије вријеме, па све до наших дана увијек бити истакнуто средиште на мапи интереса разних господара, те стога често рушена и паљена, али опет васкрсавана љепша и већа него што је прије била.

Стари град Гребен из 1192, остаци велике средњовјековне тврђаве, изнад манастира Св. Илије у Крупи на Врбасу

СРПСКИ НАРОД И ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У БАЊОЈ ЛУЦИ

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Словенска племена досељена су на ове просторе из Подунавља, са Карпата, у првој половини 7. вијека. Овдашњи ранији трагови организовања хришћанске цркве углавном су уништени у најездама Западних и Источних Гота и у немирним годинама Сеоба народа. Извори спомињу двије Епископије на простору данашње Босне и Херцеговине - Бестоенску, тачније, учешће бестоенског Епископа Андрије, чије је сједиште било у античком мјесту Bistue, на путу Salona-Argentaria (Сплит-Сребреница), у мјесту које се данас зове мало Мошуње, на Салонитанском синоду 530. године и 533. године, као и ранохришћанску Епископију Baloienensis, у мјесту Baloie, негдје код данашњег Мркоњић Града или Пецке.

Хришћанство се значајније почело ширити и утврђивати у нашем народу у 9. вијеку, када су Свети Апостоли Ћирило и Методије, превели црквене књиге са грчког на словенски језик и омугућили богослужења на народу разумљивом језику, што је многе привукло новој вјери.

Византијски цар Константин VII Порфирогенит (905-959) у свом познатом дјелу ''De administrando imperio'' (''О управљању царством'') из 950. године, биљежи да су се српска племена груписала углавном по планинским предјелима од Саве до Пљеве на западу, до Лима и Западне Мораве на истоку и од Цетине до Бојане на југозападу, док су хрватска племена заузела простор од Цетине, Ливна, Имоте и Пљеве до Динарских планина, сјеверозападно од српских племена. У поменутом дјелу се каже да је у 10. вијеку велики дио територије на којем су се Срби населили био под влашћу српског кнеза Часлава. Порфирогенит тврди да је у првој половини 10. вијека, и то све до ријеке Саве, Босна била у саставу српске државе. Из Барског родослова - Љетописа попа Дукљанина, из 12. вијека, сазнајемо да је у Босну провалио мађарски кнез Киз, да му се Часлав супротставио и тешко га поразио, али да су Мађари покренули нови поход.

За вријеме владавине Бана Кулина (1180-1204) постојала је у Босни једна Епископија. У Хуму је тада владао кнез Мирослав, зет Кулина бана, и брат Стефана Немање, који је, како наводе црквени извори, био ''познат као одлучан и вјеран син источне цркве''. Борба између источне и западне цркве започела је управо у ово вријеме. На Кулина бана устадоше мађарски краљ Бела III и његов син Емерик, тражећи да овај призна науку и обичаје римске цркве. Кулин бан је својим дипломатским умијећем успио да среди односе са Угарском, и да обезбиједи даље напредовање Босанске цркве, али је у Босну довео и прве римокатолике: ердељске Сасе и Латине из Далматинског приморја, да копају руде.

У трећој деценији 12. вијека Угарској је пошло за руком да потчини Босну, да би у вријеме владавине бана Матеје Нинослава (1232-1250) и Пријезде (1250-1278), дијелови Босне поново стекли самосталност. Ипак, под притиском Мађарске, бан Нинослав је пристао уз Римокатоличку цркву која се почиње ширити и јачати у Босни. Послије његове смрти Босна се распала, па је тек бан Стефан II Котроманић, као ''православни од дјетињства'', за вријеме своје владавине (1314-1354) успио ојачати и државу и Православну цркву.

Туторства Угарске дефинитивно се ослободио краљ Твртко I (1377-1391), који се као потомак Немањића крунисао у манастиру Милешеви, у јесен 1377. године.

Овај владар помагао је и развијао православље у Босни, а на Косову је био вјеран савезник кнезу Лазару. Православна вјера је напредовала, али Твртко I је био толерантан и према Римокатолицима.

Након Тврткове смрти 1391. године почиње унутрашња борба за власт у Босни, промијенило се неколико неспособних владара, а 1463. године Босну су коначно заузели Турци, смакнувши посљедњег босанског краља Стјепана Томашевића (1461-1463). Посљедњи је под Турке пао Хум, након јуначке одбране Стјепана Вукчића - Косаче и његових старијих синова (1483).

Свети Сава и самосталност Српске цркве

Све до 1219. године Српски народ није био обухваћен јединственом црквеном организацијом. Једним дијелом нашао се на територијама под јурисдикцијом латинске Сплитске и Барске, повремено и Дубровачке Архиепископије, а другим дијелом је био потчињен Епископијама Охридске цркве. Граница између источне и западне цркве пролазила је све до 12. вијека преко српских земаља.

Трећи син великог српског жупана Стефана Немање, Растко, замонашио се на Светој Гори 1191. године, добивши име Сава. Управо је њему пошло за руком да у Никеји, од цара Теодора II Ласкариса и патријарха Mанојла Харитопула, 1219. године издејствује аутокефалност Српске цркве. Нова аутокефална Српска црква, након сабора у Жичи, одржаног 1220. године, обухватала је осам Епископија, међу којима су двије, Захумска и Дабарска одиграле веома значајну улогу у животу Срба у западним областима.

Управо у доба кад је Српска црква стекла самосталност, а 1221. године и организовала Православне епископије, интензивиране су оптужбе да су у Босни узели маха ''јеретици''.

Прогоне тих ''јеретика'', вршили су угарски феудалци на подстицај католичког бискупа и уз подршку угарског краља. Ти походи имали су, у ствари, политичке и економске интересе јер су, с једне стране омогућавали запосиједање територија босанског владара, а с друге пљачку области у којима се, наводно, ''јерес'' сузбијала.

Свети Сава издејствовао самосталност Српске цркве

БАЊА ЛУКА ЗА ВРИЈЕМЕ ТУРСКЕ ОКУПАЦИЈЕ

Турци заузимају Бању Луку 1528. године. Град се снажније развија од 1553. године, када је сједиште босанског санџак-бега премјештено из Сарајева у Бању Луку. Доњи Шехер био је значајан град за вријеме Ферхат-паше Соколовића, поготово од 1580. године, када Босна постаје беглербегат, а Бања Лука привредни и војно-политички центар цијеле данашње Босанске Крајине.

Тврђава Врбашки град

Звечај, дворац војводе Хрвоја Вукчића, 1404.

Од тога доба, током вишевјековне турске окупације, град ће бити промјенљиве среће. Кад су у њему столовали паше и везири, цвјетао је и развијао се, напредак се могао видјети на све стране. Потом би се политичке прилике промијениле, паше и везири су одлазили, а Бања Лука таворила, скрајнута и заборављена.

Са обје стране Врбаса саграђене су куће, од којих је свака, како биљеже већ поменути путописци, имала малу башту са цвијећем и украсним шибљем. Тако турски путописац Евлија Челебија, који је ове крајеве посјетио још 1660. године, пише да је Бања Лука у то доба имала 3700 кућа, од којих је готово сваку красио виноград, башта и ружичњак, диван као земаљски рај.

"Због тога што се овај град састоји од двије тврђаве он се у сарајевској грунтовници (девтерхани) назива Бањалукатејн. Освојио га је Гази Ферхад паша и према старом граду подигао нови град, тако да је између њих удаљеност само два корака. Оба су града саграђена од тврдог материјала, на лијевој страни низ ток ријеке Врбаса...", биљежи Челебија.

Овај путописац бави се и именом града, које објашњава овако: "Илиџа на латинском језику каже се бања. Како изван овог шехера на рубу башча има једно топло врело (илице) оно је добило име Бања. Како је опет у оно доба на њеној ивици постојао један шехер, он је добио име Лука. То се касније у народном говору једно с другим спојило и он је назван Бања Лука..."

У средини града, са десне стране Врбаса, од давнина се помињу купке са топлом минералном сумпорном водом. По неким историчарима постојале су оне ту још од римских времена, док други сматрају да потичу из средњег вијека, јер се са својим облим луковима и округлим рупама на своду примичу романском стилу. Због ове љековите воде, ширио се град око њених извора и према сјеверу, али и узводно, гдје су у средњем вијеку били стари градови: Врбашки град, Звечај, Бочац и Котор.

Већ поменути Евлија Челебија, који је Бању Луку видио прије аустријско-турских ратова, тврди да је то веома богат шехер. Бањолучки трговци, каже даље Челебија, трговали су са Београдом, Скопљем, Солуном, Сплитом, Венецијом. Осим трговине, нешто мало рударства око Бронзаног Мајдана, као и жита, због којег бањолучки крај прозваше "хамбаром Босне", друге привреде овдје није било. У 16, а поготово у 17. вијеку, бањолучке занатлије, превасходно кожари, крзнари и златари, били су надалеко чувени.

Почетком турске окупације, у самом граду, живјели су муслимани, док су Хришћани, поготово православни, радије остајали на селима. Кад су почели с брда силазити да у градовима уновче своје производе, Турци схватају да ће им досељавање вриједних, и разним пословима вичних Православних хришћана обезбиједити удобан живот, те дозвољавају "хришћанском милету да се може населити на пустом пољу, на десној обали Врбаса, источно од Кулмахале, заузимајући Влашки бријег". Тако је основана прва српска насеобина у Бањој Луци, звана Влах-махала. Њени становници бавили су се углавном опанчарским, ћурчијским, ћебеџијским, терзијским и кујунџијским занатима. Између Кул-махале и Влах-махале, на Ребровцу је саграђена парохијска црква са гробљем.

За вријеме аустријско-турских ратова (1683-1739), аустријске чете су два пута продирале у Бању Луку, први пут 1688, када су запалиле град и уништиле готово све што је у годинама напретка створено. Разорени град, био је једно вријеме напуштен. Оно што нису уништили за вријеме првог напада на Бању Луку, Аустријанци су довршили 1737. године, за вријеме познате битке под Бањом Луком. Тада је страдало на хиљаде Турака и Аустријанаца, али и Срба, који су се у Влах-махали нашли између двије војске: са истока Аустријанаца, а са запада Турака. Народ се разбјежао спасавајући живу главу, имовина је разнесена, или уништена. Многи су и главом платили. Ратови су, поред пожара и разарања, донијели и друге велике невоље: гладне године и кугу 1690, а нарочито 1732. године, када је ова пошаст однијела животе 7000 људи.

Српска варош

Послије побједе над Аустријанцима, турска власт је, окупљајући Србе на своја огњишта, дозволила да се окуће и са лијеве стране Врбаса, источно од Меме-Махале, насељене искључиво исламским становништвом. Тако је основана Српска варош, која се налазила између Српског православног гробља и Јелић-поља с једне стране, и данашње Српске улице, с друге.

Иријартов цртеж Српске вароши (1875)

Срби су основали и своје гробље у које се и данас сахрањују, али нису имали Православну цркву гдје би се Богу молили за спас душа и бољи напредак. Ваљало им је ићи у Ребровачку цркву која је дивним чудом остала неоштећена иза споменуте битке под Бањом Луком 1737. године.

ГОСПОДСКА УЛИЦА, ЦЕНТАР ТРГОВАЧКОГ И КУЛТУРНОГ ЖИВОТА

Упоредо са трговачким и привредним развојем, тече изградња модерних трговина, кућа за становање и других објеката. Град полако губи оријентални изглед и све више личи на напредне, европске. Рађа се нова Бања Лука, на понос ондашњих њених грађана. Управо симбол те нове, грађанске Бање Луке несумњиво је Господска улица, која је до дана данашњег задржала примат и остала знак препознавања овог града.

Паметари биљеже да је име добила далеке 1878. године, пред сам улазак окупаторске војске у Бању Луку. Баш тада је угледни трговац, Томо Радуловић, прикачио велику таблу на своју кућу у главној улици, до тада званој "Пивара", на којој је својеручно написао "Госпо(д)ска улица". Тек толико да окупатори знају гдје долазе.

Двије газда-Томине куће у Господској улици имале су велики значај за културни живот српског народа у Бањој Луци: прва, подигнута 1855. године на почетку улице, била је на мјесту гдје се данас налази Скупштина града. Још у току градње, Радуловић је кућу уступио тршћанском трговцу Александру Опујићу, за дуг од 8000 фл. а.б. Године 1863. Опујић је ову зграду продао овдашњој Црквено-школској општини, за 800 дуката, под условом да се ту смјести Српска основна школа, што је и учињено. Управо у овој згради радиће у вријеме свог оснивања, 1866. године, и Пелагићева Богословија.

На другом крају Господске улице, познатом као Кастелов ћошак, Томо Радуловић је 1863. године саградио зграду звану "Албанија". У приземљу тог здања била је магаза за робу, а на спрату Касина-читаоница, гдје се окупљала тадашња српска интелигенција. Ту су се читале прве новине као што су, на примјер, "Босна" и "Цвијетак", које су у то доба излазиле у Сарајеву и биле штампане пола ћирилицом, а пола на турском језику. То српско састајалиште, како пише Вук Јеловац, није се свидјело турским властима, па је Касина-читаоница убрзо затворена. Нешто доцније, у њене просторије уселио је аустријски конзул Станислав Драганчић.

Господска улица од хотела ''Балкан''

Аустријанци су Господску улицу звали "Herren gasse", потом је након Првог свјетског рата добила име улица Краља Алфонса, из захвалности према овом шпанском краљу, који је спасио 16 Срба осуђених на смрт, у познатом бањолучком Велеиздајничком процесу 1915-1916. године.

Ма како да се звала, Господска улица је била и остала срце грађанске Бање Луке, мјесто на којем се, углавном, одвијао културни живот града, за вријеме Аустроугарске. Као успомена на то вријеме и данас стоји зграда у којој је продавница обуће "Бонел", некадашњи Српски дом, који изгради Српска читаоница, са фа- бриком обуће "Бата-Борово", уз помоћ бањолучких грађана. Намјера је била да се у ту зграду смјесте српска друштва.

Господска улица за вријеме аустроугарске окупације (Herrengasse)

Господска, данас

Одлука о изградњи Српског дома донесена је у марту 1907, у априлу 1908. године купљено је земљиште и преведено у власништво Српске читаонице. Због недостатка средстава, а потом и анексионе кризе и Првог свјетског рата, када је и Читаоници, као и свим другим српским друштвима био забрањен рад, од изградње дома не би ништа. Идеја поново заживљава 1936, да би изградња почела 1. јула 1938, а у јуну 1939. године отворен је нови Српски дом и усељена Српска читаоница. Замало. Ускоро је дошао Други свјетски рат, да би потоње власти ''заборавиле'' чије је власништво зграда, која и данас стоји у Господској улици.

Хотел ''Балкан''

Зграда "Балкана", власништво Црквене општине, била је такозвана "угловка", имала је источну фасаду у Господској улици, а сјеверну у улици која је везивала Господску улицу са Царским друмом.

Господска улица са хотелом ''Балкан'', на челу

Своју угловну позицију наглашавала је округлим торњићем и ризалитно извученим крајевима које су красиле декоративно обрађене атике. Висока елипсоидна купола са кружним прозорима, рустикално наглашени ризалити, конзолице испод крунског вијенца, балустраде, украсни натпрозорски вијенци са флоралним апликацијама и богато украшена жељезна ограда кружног балкона красили су овај објекат, који ће све до 1930/1931. године, када ће на мјесту ''Балкана'' бити саграђена зграда Банске управе, представљати архитектонски акцент овог дијела града.

Хотел ''Балкан'', украс Господске улице и Бање Луке

У овој репрезентативној модерној згради са високим партером у приземљу су се налазили кафана и ресторан, а на првом спрату гостинске собе. Имала је велике прозоре који су посјетиоцима дозвољавали да уз кафу и пиће читају новине и часописе, гледају ко пролази и шта се напољу дешава.

Хотел ''Балкан'' је имао велике и свијетле сале у којима су се одржавале приредбе, сијела и забаве. Главни улаз налазио се на сјевероисточном дијелу зграде, направљеном као овални продужетак, изнад којег се подизао балкон. Изнад балкона био је кров у облику кубета. Елеганција и љепота "Балкана", са цвјетном љетњом баштом, сачувана је на многим разгледницама до наших дана.

Хроничари биљеже да је под сводовима овог импозантног здања, тачније у дворишној згради тог хотела, једно вријеме била смјештена и Српска читаоница. Тиме хотел ''Балкан'' постаје средиште окупљања бањолучких Срба, превасходно интелектуалаца и трговаца. Међу њима био је и Петар Кочић, који је одсједао у овом елитном бањолучком хотелу. У кафани ''Балкана'', са Кочићем су најчешће сједили његови сарадници и пријатељи, Владимир Скарић, Васо Глушац, Коста Мајкић, прота Никола Прокопић, Васо Михаиловић, Вукосав Груберовић, Ристо Томић и многи други виђенији Бањолучани. На овим дружењима, пише Вук Јеловац, Кочић је највише волио да разговора о догађајима из српске историје, нарочито из прошлости Босанске Крајине, а поготово свог родног Змијања.

ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ

Хришћани су још од најранијих времена у својим насељима градили и храмове, у којима су се Богу молили, о чему свједоче бројни археолошки налази. Прве вијести о постојању православног храма у Бањој Луци имамо у 16. вијеку, што не значи да их прије није било. Подаци говоре да су Срби у овом граду врло рано имали своју цркву и то на лијевој страни рјечице Црквене, гдје су сачинили мање хришћанско насеље. Године 1596. Идриз-паша даје дозволу да се у Бањој Луци сагради црква с ћерпичем. Према неким истраживачима, постојала је Православна црква и код бање у Српским Топлицама, некадашњем Горњем Шехеру.

''Поуздано је утврђено да су Срби Бањолучани још у другој половини 16. века, у доба када је у Бањој Луци седео Ферхат-паша Соколовић, који је подигао велику Ферхадију џамију, покушавали да подигну своју богомољу. Ферхат-паша одобрио је био да се српско православна црква подигне с десне стране Врбаса, у тадашњој Влашкој махали, данашњем Ребровцу. Међутим, из непознатих разлога, ова акција Срба Бањолучана није успела и од тада, они су се молили Богу у малим уским ћелијама, јер турске власти, после смрти Ферхат-паше, нису допуштале да се у овим крајевима подижу српске богомоље...'', писао је публициста Вук Јеловац.

Петар (Иванчевић) (око 1870-1914), игуман манастира Моштаница (1906-1914), биљежи да су Срби у Бањој Луци својом множином подигли у Вароши, у Милићеву сокаку другу цркву и уз њу школу, која је изгорјела у буни 1851. године.

Оригинални цртеж бањолучке цркве, из 1853. године, са потписом Јове Наумовића, наручиоца плана за цркву, један је од малобројних и драгоцјених свједочанстава, о православним храмовима у Бањој Луци, сачуван у архиви Бањалучке парохије.

Босански бискуп Маријан Маравић, у свом извјештају папи, од 15. марта 1655. године, пишући о ''повијести Босне, њеној географији, о управи, о статистици пучанства...'', између осталог, о Бањој Луци, каже:''Варош Бања Лука има два капитела, али сама нема зидова. Положена је крај ријеке Врбаса; има двије хиљаде (2000) турских кућа и 15 џамија. Кршћана (тј. католика) и хришћана има у 100 кућа...'' Бискуп Маравић, дакле, потврђује да су у наведено вријеме у Бањој Луци живјели и православни хришћани. Постојање њихове богомоље не помиње.

Већ спомињани турски путописац Евлија Челебија, описујући Бању Луку 1660. године и шта је све у граду видио, свједочи да ту живе ''добри и побожни људи'', те да поред џамија, има и цркава, не наводећи ни којих, ни колико.

Томо Ковачевић, некадашњи фрањевац, потоњи главни повјереник политичке пропаганде Кнежевине Србије у југословенским земљама, под руководством Илије Гарашанина, у дјелу ''Опис Босне и Херцеговине'', поред осталог, пише и о Бањој Луци, у којој је боравио педесетих година 19. вијека.

''... Срби православни имали су и цркву, но дивље потурице бањалучке скоро су је развалили и опљачкали, ваљда ће је Омер-паша начинити. Барем то правда са собом доноси, ако она још у Босну сме завирити...'' Ковачевић још биљежи да Бања Лука има 15000 потурица, православни Срби имају 60 кућа, а католици 40.

Оригинални план бањолучке Православне цркве, из 1853. године

Бањолучки православни народ, којег је из дана у дан било све више, није пропуштао ниједну прилику да покуша и издејствује дозволу за градњу храма у граду.

Пелагићева црква Ћелија

Цркве ћелије, грађене у турско доба, имале су специфичан изглед. Нису смјеле бити зидане, него су грађене од дрвета и није им било дозвољено да буду стално покривене. У градњи се није смјело користити гвожђе, нити било какве боје. Прво није допуштано да не би ћелије биле тврде и дуготрајне, а друго, да не би биле шарене и лијепе. Према тим условима саграђена ћелија, изгедала је овако: ''Среже се само осјек у висини човјечијег боја, од брвана или греда, које су на ћошковима склопљене на ћертове или урезе. На осјек се метну рогови без шљемена, те би се само о молитвама, или зборовима, преко тих рогова, умјесто крова, пребацио чадор - велико ланено и од више струка сашивено платно, који би се послије молитве поново скинуо и оставио''.

Пелагићева црква Ћелија

Видећи да су Сарајлије испословале код Високе порте дозволу за градњу своје велељепне саборне цркве, вође Српског народа у Бањој Луци обратише се преко Патријаршије у Цариграду на исту адресу са жељом да им се дозволи градња храма у назначеним димензијама, какав одговара овом граду и броју вјерника. Било је то непосредно иза Кнешпољске буне, 1858. године, која је умирена посредовањем бањолучких грађана, међу којима су били Саво Милић, прота Трифун Јунгић и други, па су имали у виду и те заслуге. Порта крајем 1859. године одобри да "бањалучка раја може без запреке подићи себи богомољу у означеним димензијама" Године 1860. паша је царски ферман о овоме послу свечано уручио представницима Црквене општине Бања Лука, Сави Милићу, Ђорђу Делићу и проти Трифуну Јунгићу.

Мислећи да је тиме све ријешено, бањолучки и околни Срби, почеше прикупљати грађевински материјал, такмичећи се ко ће више допринијети "да се сагради црква какве ни њихови пра- дједови од Косова не видјеше''.

Али, преварише се. Од Православне цркве у Бањој Луци, и поред царског фермана, ни тај пут не би ништа. Један од овдашњих силника, Хаџи Назифага Ђумишић, нашао је начин да спријечи градњу, понудивши као мјесто изградње храма "свињећак", иза Малте у Бојића хану. Срби на то не пристадоше и не саградише цркву, како пише Бијелић, ни тај пут, као ни 1863. године, када их Турци поново спријечише. Наиме, кад је Осман Топал-паша те године походио Бању Луку, Срби га замолише да посредује код бањолучких Турака, да одобре градњу православне богомоље. Топал-паша не хтједе да се замјера овдашњим Турцима и тако пропаде и овај покушај Срба да саграде цркву.

Уз све речено додајмо, истине ради, да Златко Пувачић у својој књизи ''Стара Бања Лука'' наводи да су Срби у Бањој Луци подигли цркву 1862. године. Постоји оригинални документ из 1862. године, пуномоћство представнику Српске Црквене општине Јови Пиштељићу и другима, да захвале султану на градњи цркве''.

Није спорно да се овдје ради о цркви Ћелији, која се налазила у данашњој Пелагићевој улици на броју 2235, али Бијелић каже да су Срби 1863. године тражили дозволу за цркву, што ће рећи да је нису имали. С друге стране, ако Пувачић пише да постоји оригинални документ из 1862. године, он је сигурно тај документ и видио. Вјерујемо да је он у праву, а да су Бањолучани цркву Ћелију саградили као привремену, тражећи и даље дозволу за велику и лијепу цркву какву ни пређи њихови од Косова не видјеше и за какву су већ прикупили грађевински материјал.

Из ове цркве сачуван је документ који нам открива неке, до сада непознате чињенице. Ради се о крштеници, тачније изводу из књиге крштених Јосифа Радуловића, сина познатог бањолучког трговца Томе Радуловића и његове жене Маре. Јосиф је, како пише у крштеници, рођен 1. маја 1869, а крштен 15. маја исте године. Крштени кум је био Ђорђе Бокоњић, а крштење је обавио протопрезвитер Трифун Јунгић. Крштење је обављено у ''цркви храма Свете Тројице, у Бањалуци, Босна'', што значи да је и црква Ћелија била посвећена Сошествију Светог Духа. Овај документ нам такође казује да су матичне књиге вођене и у то доба, а не тек од времена проте Вида Ковачевића, јер су подаци узети из матичне књиге крштених. Документ је издат 20. августа 1882. године и у потпису је парох Вид Ковачевић. Документ је драгоцјен и због тога што је на њему веома јасан печат Храма Сошествија Светог Духа.

Ребровачка црква

У Додатку Босанско-херцеговачког источника за 1888. годину, налазимо драгоцјене податке о Ребровачкој парохији и тамошњој цркви. Ребровац је у то доба парохија са 1321 душом и 250 кућа.

''У овој парохији била је под Бањом Луком дрвена стара црква, такозвана Ребровачка, која је уз буну запаљена и са свијем црквеним утварима и рачунима 1876. године изгорела. На истом мјесту отпочета је црква у 1885. години наново градити се од тврдог материјала, која је до данас (1888) само озидана и покривена. Храм јој је намијењен Рождеству Пресвете Богородице. Од непокретног имања има 10 дунума оранице и кошанице, заједно са шљивиком; двије њиве које су код цркве и које посједује црквени кмет. Рачуне црквене воде тутори и сваке године о Маркову дану одбор црквени рачуне прегледа и туторе мијења. Исти одбор, тј. општину, бира народна скупштина сваке године. У овој цркви, још неосвећеној, чине се молитве, јутрења и вечерња...'' Из Источника сазнајемо да свештеник, а тада је то био Милан Маријановић, станује ''у вароши Бањој Луци, у даљини 3/4 сата од цркве''.

Године 1798. Срби добише дозволу турских власти да из темеља обнове храм уништен за вријеме устанка, у претходним димензијама. У Архиву Републике Српске сачуван је оригинални документ о овом послу, на турском језику и у преводу. ''Ми сиромашно становништво села Ребровца, срез бањалучки, молимо да нам се дозволи поправак цркве која је скоро порушена, те због тога не можемо молитве одржавати. Наша црква је била од дрвета саграђена, те је током времена изагњила, што ће се и комисијским прегледом установити...'', писали су Ребровчани. Датума на овој молби нема, а на мјесту потписа стоји: цијела раја поменутог села, срез бањалучки.

Комисија је прегледала рушевину и установила да је ''цркву потребно из темеља поправити'', те нагласила да се поправак мора извршити ''без икаква проширења, него колика је и прије била''.

Шеријатски суд је, потом, на основу налаза комисије одговорио да се ''дозвољава поправак поменуте цркве под увјетом без икаква проширења, а уједно се клоните сваког неправедног корака, а нарочито да се не би од раје какав новац у ту сврху узимао''.

Дозвола шеријатског суда за обнову цркве на Ребровцу 1798. године

На крају у документу стоји и дозвола турских власти из 1798. године, да се црква поправи, у којој се такође наглашава да мора бити у пријашњој величини.

Да је поменута црква и поправљена, свједочи Иван Фрањо Јукић када 1840. године спомиње да на подручју Влашког бријега има ''нешто дрвене, изнутра празне ришћанске зграде коју Бањалучани влашком црквом називају''.

Потврђује то и руски конзул у Сарајеву својим критичким освртом на бањолучку чаршију, посебно трговце 1857/58. године, када биљежи: ''На срамоту бањалучке чаршије и трговачког сталежа нема православне цркве. Иде се на молитву у село удаљено један сат од града. Тамо је прошлог вијека подигнута црква у сиромашној дрвеној колибици...''

Гиљфердинг очито није знао за сметње које су Турци чинили Србима, у више покушаја да се храм изгради.

Парохијски храм на Ребровцу из новијег времена, оштећен у земљотресу 1969, обновљен 1972. године

Ову Ребровачку цркву зидао је мајстор Антун Церовић, који се, како је остало забиљежено, заиста својски заузимао да посао буде обављен што боље, у чему је и успио. На пословима око обнове Ребровачке цркве, поред надлежног пароха Милана Маријановића, посебно се ангажовао и вриједни бањолучки прота Вид Ковачевић.

Ребровачки храм Пресвете Богородице, данас

О самој свечаности освећења каже се да је посебна радост за силни народ, који се окупио да учествује у духовном слављу, била што је митрополит Ђорђе Николајевић испунио раније дато обећање и дошао и то још у сриједу, 27. септембра 1889. године.

У суботу, 30. септембра 1889. године, у пет часова увече, служено је вечерње, богослужио је прота Вид Ковачевић са протођаконом Ристом Бошковићем, уз присуство великог броја вјерника. Сутрадан, 1. октобра (по старом календару), на празник Покрова Пресвете Богородице, у шест часова, јутрење је служио парох Петар Иванковић, са још неколико свештеника. У девет часова звона су огласила долазак Високопреосвећеног митрополита Ђорђа Николајевића пред цркву. Под славолуком, митрополита је кратким поздравом дочекао парох Милан Маријановић, ''истакнувши у свом говору прошлост старе, као и садашње стање новосазидане цркве. На завршетку поздрава, из хиљаде грла орило се је - живио! Пред црквеним вратима, са крстом и еванђељем, дочекаше Га пречасни господин прота Стево Н. Давидовић, са више обучених свештеника''.

Потом је Митрополит цјеливао крст и јеванђеље и ушао у цркву, гдје се облачио, док је бањолучки учитељ Божидар Љубојевић милозвучним гласом отпјевао ''Царе небесни...'' Послије тога обављено је водоосвећење, а свечана литија је, са светим моштима, ишла око цркве. Напријед су ношени барјаци, потом су ишла школска дјеца, па свештеници са Архијерејем.

''Кад је тај чин свршио, отпочето је прање и мазање престолне плоче, и кад је овај најсвечанији акт свршен, отпочела је Божествена литургија по реду''.

У даљем тексту се наводи да су чинодејствовала три протојереја и то: босанско-градишки Стево Н. Давидовић, дервентски Васо Јунгић и бањолучки Вид Ковачевић, са још седам обучених свештеника и протођаконом. Још се каже да је на литургији одговарало ''Српско пјевачко- црквено бањалучко друштво, под управом свог ревног и ваљаног предсједника Н. Пиштељића''.

Богослужењу су присуствовале бројне високе личности из тадашње власти, међу којима су били окружни предстојник барон Лазарини, овдашњи војни генерал Леополд Густав, са официрским кором, градски предстојник г. Тартаља и вањски котарски предстојник Табери, те народа близу 3000 душа.

Послије Свете литургије за госте и народ припремљена је богата трпеза, за коју су се посебно побринули чланови Одбора, предсједник Лазар М. Поповић и потпредсједник Саво Сурутка. Слиједиле су здравице, попраћене веселим поклицима онима којима су биле упућене и пуцањем мужара.

На свечаности је прикупљено 1525 форинти. Кум црквени, Јово Тешић, из села Липовца, придарио је цркви 170 форинти.

СРПСКЕ ШКОЛЕ

Српске школе у Бањој Луци и уопште у Крајини није било до 1831/32. године. Живећи без школа, народ је био осуђен на неписменост и заосталост. Прве, а дуго и једине школе за српску дјецу биле су манастири, попут Гомионице, на примјер, но ријетки су до њих стизали. У њима се ''учила књига'', а учитељи су били калуђери. Ђаци су имали стан и храну у манастиру, настава је била чисто вјерска, а из ових првих народних школа излазили су калуђери или мирски свештеници. Неки од њих настављали су школовање у Србији и Русији и тако се стварао пријеко потребан црквени и просвјетни кадар.

О оснивању српске основне школе у Бањој Луци постоје, како наводи Митар Папић, два документа из прве половине 19. вијека. Из једног турског записа види се да је 1831. године вилајетска власт ''на молбу христијанског особља дозволила да ради поучавања њене младежи по њиховом обичају учитеља имати могу''.

Послије четири године (1835), стигао је из Цариграда ферман да се за православну и католичку крштену дјецу може отворити школа у Бањој Луци, али се не зна да ли је школа отворена или није. Митар Папић тврди да школа није отворена, а као разлог наводи да се, вјероватно, није могао наћи квалификован учитељ.

"Истом 1832. почиње у Бањој Луци свитати зора школовања и писмености у православном дијелу нашег народа...", наводи и Стојан Бијелић.

Срби су, наводно, тражили од босанског валије да им дозволи да смију, у царско здравље, добавити једног учитеља, који би њихову дјецу поучавао у вјери и писмености, да им дјеца не остану слијепа код здравих очију. Валија услиши њихову молбу, и стиже дозвола. Оригинал овог документа, како даље пише Бијелић, налазио се, својевремено, у архиви Српско-православне Црквене општине у Бањој Луци, са преводом Костаћи ефендије Јовановића.

Историчар Ђорђе Микић цитира превод текста дозволе и објашњава да се не зна како се српска школа даље развијала, јер је дио архиве Српске општине пропао за вријеме Првог, а оно што је остало уништено је за вријеме Другог свјетског рата. Архива је, наиме, била спакована у сандуцима на тавану Српске основне школе (црквена зграда код биоскопа "Козара", у којој су данас ''Коло српских сестара'', СПД "Јединство" и још нека српска друштва). Ту су се, на почетку Првог свјетског рата, смјестили војска и шуцкори, који су, тражећи бомбе, повадили архиву из сандука и разбацали, а оно што је остало, доцније су спалиле усташе.

Основна школа и Богословија у бившој Радуловић-Опујићевој згради (данас је на том мјесту Скупштина града)

"Поуздано се зна да српско-православна основна школа у Бањој Луци ради од 1856. године. Те године у школи је предавао учитељ Михајло Ђурковић, који је доселио у Босну из Мађарске. Од те године може се редовно пратити живот ове школе", пише Митар Папић.

Српску школу у ова доба, тачније 1858. године, помиње и руски конзул Гиљфердинг и наглашава да су у њој, поред православне, учила и католичка дјеца.

Године 1862. школа је радила у масивној једноспратној згради Црквене општине у којој је, како биљежи бањолучки публициста Вук Јеловац, за вријеме турске окупације било сједиште српског митрополита, када би из Сарајева долазио у канонску посјету Бањој Луци. Зграда се налазила у непосредној близини цркве Ћелијe.

Из те зграде школа је 1864. године пресељена у Радуловић-Опујићеву кућу, коју је Црквена општина откупила од тршћанског трговца Опујића за 800 дуката за Богословију и Српску основну школу.

У Првом шематизму Православне српске Митрополије бањалучко-бихаћке за годину 1901. наводи се да је мушка основна школа основана 1864. године и да су учитељи били: Ксенофон Зита и Стево Вукић, а имала је 143 ученика. У женској основној школи, основаној исте године, доцније су радиле учитељице Софија, удова Ковачевић и Анка Дракулић, а ученица је било 14964.

Прва српска учитељица Анка Дракулић, стигла је у Бању Луку 1868. године из Новог Сада на позив угледног бањолучког трговца Јове Пиштељића. Задатак јој је био да подучава превасходно женску дјецу у породици Пиштељића, али не само њих. Ту је остала до 1877. године, када се поново враћа у Нови Сад. На позив Српске Црквено-школске општине Бања Лука Дракулићева се вратила у град на Врбасу 1879. године, да би у Српској основној школи радила до пензије 1907. године.

Школа се издржавала од прилога бањолучких грађана, претежно трговаца. Српски трговци, као највиђенији људи у граду били су и чланови Црквене општине. Путујући по свијету увидјели су да долази вријеме када се ни један сложенији посао неће моћи обављати без образованих младих људи, те су радо улагали у школе. У почетку, школу су и похађала највише дјеца трговаца, да би им се, ускоро, придружила и дјеца занатлија, са жељом да науче да читају, пишу и помало рачунају, тек толико да могу у тефтер завести којег дужника, у очевој радњи и тиме припомоћи у послу.

Године 1871. основан је Школски фонд "који износи 20.000 гроша чаршијскије. Најглавнији трговци бањалучки, без којих се не може ништа свршити, прилажу за основне школе: Ђорђе Делић 300 гроша, Јово Пиштељић 300 гроша, Јово Кнежевић 200 гроша, Саво Милић обећао, а ништа не даје..." , биљеже хроничари. Овај школски фонд представља једну од најстаријих институција те врсте у Босни и Херцеговини.

Исте, 1871. године, саграђена је нова зграда Богословије са семинаријом на Царском друму (преко пута данашње главне Поште, на углу гдје је Скупштина града), па је и Српска основна школа добила свој простор у овом пространом здању, највећој згради у то доба у Бањој Луци.

Пред устанак 1875. године, у Крајини је радило педесетак српских школа, мада су им турске власти на сваки начин чиниле сметње, јер Турчин се више бојао српских школа него цркава, сматрајући да је непросвијећен народ лакше држати у покорности.

За вријеме устанка, Богословији и Српској основној школи био је забрањен рад. У новој згради Богословије била је смјештена најприје турска, а потом и аустроугарска болница. Послије устанка, Богословија више није обновљена у Бањој Луци, а Српска основна школа вратила се под сводове њене зграде и 1. октобра 1879. године наставила са радом. Просторије на спрату преуређене су за учитељске станове.

На бившу зграду Богословије, тадашњу Српску основну школу, Црквено-школска општина је 1881. године поставила таблу на којој је крупном ћирилицом писало: СРПСКО-ПРАВОСЛАВНА ОСНОВНА ШКОЛА. То се није допало котарском предстојнику Стефановском, те је од Јакова Бабића, предсједника Црквеног одбора, тражио да се натпис промијени у ГРЧКО-ИСТОЧНА ПУЧКА ШКОЛА. Како је наређење послао на ''предсједника одбора грчко-источне пучке школе'', Бабић је доносицу вратио пошиљку, јер није упућена на праву адресу.

То је изазвало спор између окупаторске власти и Црквено-школског одбора са Тодором Пиштељићем на челу. Тридесетак најугледнијих бањолучких Срба, предвођених Ђорђем Делићем, упутило се окружном предстојнику Андрији Марковићу, а Пиштељић је понио и царску прокламацију, која је пред окупацију послата народу Босне и Херцеговине. Видећи да Срби добро знају обећана права, Марковић није имао куд, и натпис остаде нетакнут.

Први учитељ обновљене Српске школе био је свршени богослов Вид Ковачевић, који је за вријеме устанка био учитељ у једној од школа мис Ирби, за избјегличку дјецу. Године 1882. упослише још једног учитеља, Љубомира Трбуковића.

Почетком 1883. године Вид Ковачевић би рукоположен и постављен за бањолучког пароха, а мјесто њега за учитеља и управитеља српских школа дође Светозар Вукашиновић.

СРПСКА ЧИТАОНИЦА

Свјесни да нова окупаторска власт, за разлику од претходне, турске, поред тијела жели да Српском народу пороби и душу, Срби ступају у борбу за националне институције, културне, просвјетне и хуманитарне. Ослоњени на Црквену општину поново отварају Српску основну школу, граде цркву (1879), а потом се прихватају посла око обнављања Српске читаонице, оснивања Српског пјевачког друштва ''Јединство'' (1893), Добротворне задруге бањалучких Српкиња (1900), Српског културног и просвјетног друштва ''Просвјета'' (1902), организују Светосавске бесједе...

Основана у оквиру Богословије 1868. године, Српска читаоница радиће под њеним окриљем све до Босанско-херцеговачког устанка (1875-1878) 1875. године, када су и Богословија и Читаоница затворене. Богословија више није обнављана, а Српска читаоница ће наставити са радом, што у потаји што јавно, 1883, односно 1893. године, у вријеме аустроугарске окупације.У њеним Правилима, донесеним 12. маја те 1883. године, која је Земаљска влада потврдила почеткoм јуна исте године, каже се да је циљ Читаонице "да распростире изображење, човјечност и друштвеност међу становницима..."

Српска читаоница једно вријеме била у кући Стојана Бабића на Кастеловом ћошку

Даље пише да читаоницу оснивају и издржавају њени чланови, а то могу бити "сви они који се броје међу лојалне, поштене и учтиве људе и који су синови Босне и Херцеговине или Аустро-Угарске монархије". Правила налажу да је "конференцијални и пословни језик - српски, а у случају престанка рада читаонице све њено имање припада фонду Српско-православне основне школе у Бањој Луци". Обнављање Српске читаонице у вријеме аустроугарске окупације знатно је допринијело духовној обнови српског народа у Босанској Крајини и Бањој Луци.

Ристо Бесаровић наглашава да је одобрење аустроугарске окупационе управе да једно друштво, као што је то била бањолучка Српска читаоница, на почетку дјеловања Калајевог режима, добије национални назив, био преседан у пракси нове управе. Наиме, тадашњи заједнички министар финансија Бењамин Калај био је категоричан да назив "српски" треба да стоји само уз "православни" и то једино у вјерским стварима.

Балкански и Први свјетски рат, поново ће довести до прекида рада бањолучке Читаонице, да би била обновљена за вријеме Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије и радила све до 1941. године.

Одбор за изградњу Српског дома, зграде Српске читаонице, с протом Душаном Кецмановићем на челу

Културно-просвјетна мисија Српске читаонице била је, уз Српску православну цркву, најснажнији духовни извор, на којем је вјеру и наду у боље сутра, налазио порабоћени Српски народ. Српска друштва, предвођена Српском читаоницом, како ће 1907. године писати Кочићева ''Отаџбина'', изражавала су ''из дана у дан на свим линијама живота и тежњи, у културном, економском и политичком раду, све потпуније и јасније изразе". Како се даље каже, оснивање пјевачких друштава, отварање нових читаоница, вођење живе акције за покретање земљорадничких задруга, посљедица су што је "народ увидио да је остављен сам себи и зато покреће низ иницијатива, које у сретнијим земљама врше и потпомажу државне власти".

И поред свих сметњи које је страна власт чинила српским националним друштвима, па и читаоницама, улога Српске читаонице у Бањој Луци бивала је све значајнија. То ће доћи до изражаја нарочито у вријеме кад Бања Лука, добивши средње школе, чији свршени ученици настављају школовање у великим европским центрима, стиче и домаћу интелигенцију, која заузима истакнуте положаје у граду и друштву.

СРПСКО ПЈЕВАЧКО ДРУШТВО ''ЈЕДИНСТВО''

Желећи да се свјетској јавности прикаже као културна препородитељка, аустријска власт чини затеченим народима на окупираним подручјима мале уступке који је много не коштају, знајући да се њима често може много постићи, не угрожавајући сопствене политичке интересе. Власт дозвољава оснивање културних, просвјетних и хуманитарних друштава са националним предзнаком.

Српска пјевачка друштва, која су и у Србији и Војводини била културни, друштвени и национални центри, у Босни и Херцеговини имала су немјерљив значај у очувању националне свијести српског народа под туђинском влашћу, постајући народна уточишта, тачније извори, на којима се пила духовна снага за нова прегнућа, али и за нове буне и устанке.

Замисао око оснивања ових друштава одавно је загријала народну душу. Крај 19. и почетак 20. вијека у Босни и Херцеговини је доба у којем се оснивају пјевачка друштва на конфесионалној и националној основи.

Бања Лука, Господска улица, Књижара и папирница Ладислава Волфа

У Господској улици два српска друштва, ''Јединство'' и Српска читаоница

У то доба основана су српска пјевачка друштва "Његуш" (1866) у Тузли, "Вила" (1887) у Приједору, "Гусле" (1888) у Мостару, "Слога" (1888) у Сарајеву, као и "Јединство" (1893) у Бањој Луци. Док су та друштва била у повоју, Српска православна црква и српски родољуби помагали су им да ојачају.

Поред српских, основана су и хрватска, муслиманска, јеврејска пјевачка друштва. Кад је једном почео, покрет оснивања пјевачких друштава није се могао зауставити, тако да су до 1941. године у Босни и Херцеговини постојала 73 пјевачка друштва, међу којима 34 српска, 21 хрватско, девет муслиманских, два јеврејска и три радничка друштва.

Малобројни сачувани документи казују да је Српска православна Црквена општина у Бањој Луци, значајном културном и духовном центру Српског народа, основала Српско-православно Црквено пјевачко друштво, потоње Српско пјевачко друштво "Јединство", на Ваведење Пресвете Богородице, 4. децембра 1893. године. Правила Друштва донесена су на сједници, одржаној 12/24. априла 1894. године. Први диригент "Јединства" био је учитељ Младен Бошњаковић. Послије њега хором је руководио учитељ Ксенофон-Сено Зита, поријеклом Грк, одличан баритон и добар познавалац карловачког појања. Рођени Бањолучанин, Сено Зита пјевао је и у бањолучком црквеном хору, на сијелима, те светосавским и другим забавама српских друштава свога времена. Понекад га је на клавиру пратила кћи Зора.

Од свог оснивања, "Јединство" је било састајалиште српске омладине, а у његовим просторијама млади су се окупљали и забављали уз пјесму, свирку и кола. Први предсједник овог друштва био је учитељ и прота Вид Ковачевић, а перовођа Ксенофон Зита.

Одбор друштва је 28. априла /10. маја 1894. године упутио Правила Друштва високој Земаљској влади, која их је већ 17/19. децембра исте године одобрила и дозволила рад "Јединства".

Српско-православно Црквено пјевачко друштво "Јединство" и Српска читаоница биће звијезде водиље Српског народа за вријеме аустроугарске окупације. Схватајући да је снага свих, поготово малих народа, у његовању културе и традиције, Читаоница и "Јединство" уздигли су се изнад својих основних функција и постали носиоци српског духовног препорода. За вријеме Првог и Другог свјетског рата, друштву ће бити забрањен рад, а послије ослобођења комунистичке власти нису дозволиле његову обнову.

Српско пјевачко друштво ''Јединство'', освећење друштвене заставе 1905. године

ВРБАСКА БАНОВИНА У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ

Послије само деценију постојања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца политички сукоби и стална социјална превирања били су јасни знаци да се таква држава не може одржати. Схватајући да се нешто хитно и радикално мора предузети, краљ Александар I Карађорђевић прокламацијом од 6. јануара 1929. године заводи монарходиктатуру, с циљем, како је наведено, очувања угроженог народног и државног јединства. Управо желећи да нагласи значај тог јединства, краљ је 3. октобра исте године промијенио назив државе, која се од тада звала КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА.

Нова држава подијељена је на девет бановина, међу којима је била и ВРБАСКА, са Бањом Луком као средиштем Бановине и сједиштем бана.

''Ако је Краљевина Југославија у економском погледу била међу најнеразвијенијим земљама у Европи, и ако је у Врбаској бановини село било најзаосталије у тој земљи, онда се може претпоставити да је живот у селима био тежак и неподношљив'', пише о том времену Перко Војиновић у својој монографској студији о Врбаској бановини.

Од цјелокупног становништва Врбаске бановине чак 88 одсто је живјело на селу. Велики број неписмених, недостатак основних школа и стручног кадра у свим сегментима допуњавало је прилично мрачну слику која је дочекала првог бана, Светислава Тису Милосављевића 8. новембра 1929. године, када је стигао у Бању Луку. Добро информисан и са већ завидном војном и министарском каријером, памтећи добро ријечи краља Александра кад га је упућивао на ову дужност да су овдје ''Срби у већини и то понајбољи Срби'', те да му предстоји значајан национални рад, бан се одмах прихватио посла.

Наступило је вријеме великих прегнућа. Бан Милосављевић, визионар и неимар каквог Бања Лука не памти, свуда је стизао и ускоро је напредак био видљив.

Бан Милосављевић гради управне зграде велељепне палате Банске управе и Банског двора, чиновничке зграде, путеве и школе, паркове и болнице, Дом краља Петра Првог Ослободиоца, Соколски дом, оснива позориште и музеј, помаже друштва, покреће ''Врбаске новине'', значајно доприноси завршетку монументалне Саборне цркве Свете Тројице у центру града, којој ће 1939. године и кумовати на освећењу, о чему ће доцније бити ријечи, препорађа Бању Луку и претвара је у модеран, европски град у којем је лијепо живјети, а још је љепше уживати у његовим природним љепотама, о чему свједоче бројни умјетници чија је инспирација до дана данашњег.