ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ
Хришћани су још од најранијих времена у својим насељима градили и храмове, у којима су се Богу молили, о чему свједоче бројни археолошки налази. Прве вијести о постојању православног храма у Бањој Луци имамо у 16. вијеку, што не значи да их прије није било. Подаци говоре да су Срби у овом граду врло рано имали своју цркву и то на лијевој страни рјечице Црквене, гдје су сачинили мање хришћанско насеље. Године 1596. Идриз-паша даје дозволу да се у Бањој Луци сагради црква с ћерпичем. Према неким истраживачима, постојала је Православна црква и код бање у Српским Топлицама, некадашњем Горњем Шехеру.
''Поуздано је утврђено да су Срби Бањолучани још у другој половини 16. века, у доба када је у Бањој Луци седео Ферхат-паша Соколовић, који је подигао велику Ферхадију џамију, покушавали да подигну своју богомољу. Ферхат-паша одобрио је био да се српско православна црква подигне с десне стране Врбаса, у тадашњој Влашкој махали, данашњем Ребровцу. Међутим, из непознатих разлога, ова акција Срба Бањолучана није успела и од тада, они су се молили Богу у малим уским ћелијама, јер турске власти, после смрти Ферхат-паше, нису допуштале да се у овим крајевима подижу српске богомоље...'', писао је публициста Вук Јеловац.
Петар (Иванчевић) (око 1870-1914), игуман манастира Моштаница (1906-1914), биљежи да су Срби у Бањој Луци својом множином подигли у Вароши, у Милићеву сокаку другу цркву и уз њу школу, која је изгорјела у буни 1851. године.
Оригинални цртеж бањолучке цркве, из 1853. године, са потписом Јове Наумовића, наручиоца плана за цркву, један је од малобројних и драгоцјених свједочанстава, о православним храмовима у Бањој Луци, сачуван у архиви Бањалучке парохије.
Босански бискуп Маријан Маравић, у свом извјештају папи, од 15. марта 1655. године, пишући о ''повијести Босне, њеној географији, о управи, о статистици пучанства...'', између осталог, о Бањој Луци, каже:''Варош Бања Лука има два капитела, али сама нема зидова. Положена је крај ријеке Врбаса; има двије хиљаде (2000) турских кућа и 15 џамија. Кршћана (тј. католика) и хришћана има у 100 кућа...'' Бискуп Маравић, дакле, потврђује да су у наведено вријеме у Бањој Луци живјели и православни хришћани. Постојање њихове богомоље не помиње.
Већ спомињани турски путописац Евлија Челебија, описујући Бању Луку 1660. године и шта је све у граду видио, свједочи да ту живе ''добри и побожни људи'', те да поред џамија, има и цркава, не наводећи ни којих, ни колико.
Томо Ковачевић, некадашњи фрањевац, потоњи главни повјереник политичке пропаганде Кнежевине Србије у југословенским земљама, под руководством Илије Гарашанина, у дјелу ''Опис Босне и Херцеговине'', поред осталог, пише и о Бањој Луци, у којој је боравио педесетих година 19. вијека.
''... Срби православни имали су и цркву, но дивље потурице бањалучке скоро су је развалили и опљачкали, ваљда ће је Омер-паша начинити. Барем то правда са собом доноси, ако она још у Босну сме завирити...'' Ковачевић још биљежи да Бања Лука има 15000 потурица, православни Срби имају 60 кућа, а католици 40.
Оригинални план бањолучке Православне цркве, из 1853. године
Бањолучки православни народ, којег је из дана у дан било све више, није пропуштао ниједну прилику да покуша и издејствује дозволу за градњу храма у граду.
Пелагићева црква Ћелија
Цркве ћелије, грађене у турско доба, имале су специфичан изглед. Нису смјеле бити зидане, него су грађене од дрвета и није им било дозвољено да буду стално покривене. У градњи се није смјело користити гвожђе, нити било какве боје. Прво није допуштано да не би ћелије биле тврде и дуготрајне, а друго, да не би биле шарене и лијепе. Према тим условима саграђена ћелија, изгедала је овако: ''Среже се само осјек у висини човјечијег боја, од брвана или греда, које су на ћошковима склопљене на ћертове или урезе. На осјек се метну рогови без шљемена, те би се само о молитвама, или зборовима, преко тих рогова, умјесто крова, пребацио чадор - велико ланено и од више струка сашивено платно, који би се послије молитве поново скинуо и оставио''.
Пелагићева црква Ћелија
Видећи да су Сарајлије испословале код Високе порте дозволу за градњу своје велељепне саборне цркве, вође Српског народа у Бањој Луци обратише се преко Патријаршије у Цариграду на исту адресу са жељом да им се дозволи градња храма у назначеним димензијама, какав одговара овом граду и броју вјерника. Било је то непосредно иза Кнешпољске буне, 1858. године, која је умирена посредовањем бањолучких грађана, међу којима су били Саво Милић, прота Трифун Јунгић и други, па су имали у виду и те заслуге. Порта крајем 1859. године одобри да "бањалучка раја може без запреке подићи себи богомољу у означеним димензијама" Године 1860. паша је царски ферман о овоме послу свечано уручио представницима Црквене општине Бања Лука, Сави Милићу, Ђорђу Делићу и проти Трифуну Јунгићу.
Мислећи да је тиме све ријешено, бањолучки и околни Срби, почеше прикупљати грађевински материјал, такмичећи се ко ће више допринијети "да се сагради црква какве ни њихови пра- дједови од Косова не видјеше''.
Али, преварише се. Од Православне цркве у Бањој Луци, и поред царског фермана, ни тај пут не би ништа. Један од овдашњих силника, Хаџи Назифага Ђумишић, нашао је начин да спријечи градњу, понудивши као мјесто изградње храма "свињећак", иза Малте у Бојића хану. Срби на то не пристадоше и не саградише цркву, како пише Бијелић, ни тај пут, као ни 1863. године, када их Турци поново спријечише. Наиме, кад је Осман Топал-паша те године походио Бању Луку, Срби га замолише да посредује код бањолучких Турака, да одобре градњу православне богомоље. Топал-паша не хтједе да се замјера овдашњим Турцима и тако пропаде и овај покушај Срба да саграде цркву.
Уз све речено додајмо, истине ради, да Златко Пувачић у својој књизи ''Стара Бања Лука'' наводи да су Срби у Бањој Луци подигли цркву 1862. године. Постоји оригинални документ из 1862. године, пуномоћство представнику Српске Црквене општине Јови Пиштељићу и другима, да захвале султану на градњи цркве''.
Није спорно да се овдје ради о цркви Ћелији, која се налазила у данашњој Пелагићевој улици на броју 2235, али Бијелић каже да су Срби 1863. године тражили дозволу за цркву, што ће рећи да је нису имали. С друге стране, ако Пувачић пише да постоји оригинални документ из 1862. године, он је сигурно тај документ и видио. Вјерујемо да је он у праву, а да су Бањолучани цркву Ћелију саградили као привремену, тражећи и даље дозволу за велику и лијепу цркву какву ни пређи њихови од Косова не видјеше и за какву су већ прикупили грађевински материјал.
Из ове цркве сачуван је документ који нам открива неке, до сада непознате чињенице. Ради се о крштеници, тачније изводу из књиге крштених Јосифа Радуловића, сина познатог бањолучког трговца Томе Радуловића и његове жене Маре. Јосиф је, како пише у крштеници, рођен 1. маја 1869, а крштен 15. маја исте године. Крштени кум је био Ђорђе Бокоњић, а крштење је обавио протопрезвитер Трифун Јунгић. Крштење је обављено у ''цркви храма Свете Тројице, у Бањалуци, Босна'', што значи да је и црква Ћелија била посвећена Сошествију Светог Духа. Овај документ нам такође казује да су матичне књиге вођене и у то доба, а не тек од времена проте Вида Ковачевића, јер су подаци узети из матичне књиге крштених. Документ је издат 20. августа 1882. године и у потпису је парох Вид Ковачевић. Документ је драгоцјен и због тога што је на њему веома јасан печат Храма Сошествија Светог Духа.
Ребровачка црква
У Додатку Босанско-херцеговачког источника за 1888. годину, налазимо драгоцјене податке о Ребровачкој парохији и тамошњој цркви. Ребровац је у то доба парохија са 1321 душом и 250 кућа.
''У овој парохији била је под Бањом Луком дрвена стара црква, такозвана Ребровачка, која је уз буну запаљена и са свијем црквеним утварима и рачунима 1876. године изгорела. На истом мјесту отпочета је црква у 1885. години наново градити се од тврдог материјала, која је до данас (1888) само озидана и покривена. Храм јој је намијењен Рождеству Пресвете Богородице. Од непокретног имања има 10 дунума оранице и кошанице, заједно са шљивиком; двије њиве које су код цркве и које посједује црквени кмет. Рачуне црквене воде тутори и сваке године о Маркову дану одбор црквени рачуне прегледа и туторе мијења. Исти одбор, тј. општину, бира народна скупштина сваке године. У овој цркви, још неосвећеној, чине се молитве, јутрења и вечерња...'' Из Источника сазнајемо да свештеник, а тада је то био Милан Маријановић, станује ''у вароши Бањој Луци, у даљини 3/4 сата од цркве''.
Године 1798. Срби добише дозволу турских власти да из темеља обнове храм уништен за вријеме устанка, у претходним димензијама. У Архиву Републике Српске сачуван је оригинални документ о овом послу, на турском језику и у преводу. ''Ми сиромашно становништво села Ребровца, срез бањалучки, молимо да нам се дозволи поправак цркве која је скоро порушена, те због тога не можемо молитве одржавати. Наша црква је била од дрвета саграђена, те је током времена изагњила, што ће се и комисијским прегледом установити...'', писали су Ребровчани. Датума на овој молби нема, а на мјесту потписа стоји: цијела раја поменутог села, срез бањалучки.
Комисија је прегледала рушевину и установила да је ''цркву потребно из темеља поправити'', те нагласила да се поправак мора извршити ''без икаква проширења, него колика је и прије била''.
Шеријатски суд је, потом, на основу налаза комисије одговорио да се ''дозвољава поправак поменуте цркве под увјетом без икаква проширења, а уједно се клоните сваког неправедног корака, а нарочито да се не би од раје какав новац у ту сврху узимао''.
Дозвола шеријатског суда за обнову цркве на Ребровцу 1798. године
На крају у документу стоји и дозвола турских власти из 1798. године, да се црква поправи, у којој се такође наглашава да мора бити у пријашњој величини.
Да је поменута црква и поправљена, свједочи Иван Фрањо Јукић када 1840. године спомиње да на подручју Влашког бријега има ''нешто дрвене, изнутра празне ришћанске зграде коју Бањалучани влашком црквом називају''.
Потврђује то и руски конзул у Сарајеву својим критичким освртом на бањолучку чаршију, посебно трговце 1857/58. године, када биљежи: ''На срамоту бањалучке чаршије и трговачког сталежа нема православне цркве. Иде се на молитву у село удаљено један сат од града. Тамо је прошлог вијека подигнута црква у сиромашној дрвеној колибици...''
Гиљфердинг очито није знао за сметње које су Турци чинили Србима, у више покушаја да се храм изгради.
Парохијски храм на Ребровцу из новијег времена, оштећен у земљотресу 1969, обновљен 1972. године
Ову Ребровачку цркву зидао је мајстор Антун Церовић, који се, како је остало забиљежено, заиста својски заузимао да посао буде обављен што боље, у чему је и успио. На пословима око обнове Ребровачке цркве, поред надлежног пароха Милана Маријановића, посебно се ангажовао и вриједни бањолучки прота Вид Ковачевић.
Ребровачки храм Пресвете Богородице, данас
О самој свечаности освећења каже се да је посебна радост за силни народ, који се окупио да учествује у духовном слављу, била што је митрополит Ђорђе Николајевић испунио раније дато обећање и дошао и то још у сриједу, 27. септембра 1889. године.
У суботу, 30. септембра 1889. године, у пет часова увече, служено је вечерње, богослужио је прота Вид Ковачевић са протођаконом Ристом Бошковићем, уз присуство великог броја вјерника. Сутрадан, 1. октобра (по старом календару), на празник Покрова Пресвете Богородице, у шест часова, јутрење је служио парох Петар Иванковић, са још неколико свештеника. У девет часова звона су огласила долазак Високопреосвећеног митрополита Ђорђа Николајевића пред цркву. Под славолуком, митрополита је кратким поздравом дочекао парох Милан Маријановић, ''истакнувши у свом говору прошлост старе, као и садашње стање новосазидане цркве. На завршетку поздрава, из хиљаде грла орило се је - живио! Пред црквеним вратима, са крстом и еванђељем, дочекаше Га пречасни господин прота Стево Н. Давидовић, са више обучених свештеника''.
Потом је Митрополит цјеливао крст и јеванђеље и ушао у цркву, гдје се облачио, док је бањолучки учитељ Божидар Љубојевић милозвучним гласом отпјевао ''Царе небесни...'' Послије тога обављено је водоосвећење, а свечана литија је, са светим моштима, ишла око цркве. Напријед су ношени барјаци, потом су ишла школска дјеца, па свештеници са Архијерејем.
''Кад је тај чин свршио, отпочето је прање и мазање престолне плоче, и кад је овај најсвечанији акт свршен, отпочела је Божествена литургија по реду''.
У даљем тексту се наводи да су чинодејствовала три протојереја и то: босанско-градишки Стево Н. Давидовић, дервентски Васо Јунгић и бањолучки Вид Ковачевић, са још седам обучених свештеника и протођаконом. Још се каже да је на литургији одговарало ''Српско пјевачко- црквено бањалучко друштво, под управом свог ревног и ваљаног предсједника Н. Пиштељића''.
Богослужењу су присуствовале бројне високе личности из тадашње власти, међу којима су били окружни предстојник барон Лазарини, овдашњи војни генерал Леополд Густав, са официрским кором, градски предстојник г. Тартаља и вањски котарски предстојник Табери, те народа близу 3000 душа.
Послије Свете литургије за госте и народ припремљена је богата трпеза, за коју су се посебно побринули чланови Одбора, предсједник Лазар М. Поповић и потпредсједник Саво Сурутка. Слиједиле су здравице, попраћене веселим поклицима онима којима су биле упућене и пуцањем мужара.
На свечаности је прикупљено 1525 форинти. Кум црквени, Јово Тешић, из села Липовца, придарио је цркви 170 форинти.