СРПСКЕ ШКОЛЕ
Српске школе у Бањој Луци и уопште у Крајини није било до 1831/32. године. Живећи без школа, народ је био осуђен на неписменост и заосталост. Прве, а дуго и једине школе за српску дјецу биле су манастири, попут Гомионице, на примјер, но ријетки су до њих стизали. У њима се ''учила књига'', а учитељи су били калуђери. Ђаци су имали стан и храну у манастиру, настава је била чисто вјерска, а из ових првих народних школа излазили су калуђери или мирски свештеници. Неки од њих настављали су школовање у Србији и Русији и тако се стварао пријеко потребан црквени и просвјетни кадар.
О оснивању српске основне школе у Бањој Луци постоје, како наводи Митар Папић, два документа из прве половине 19. вијека. Из једног турског записа види се да је 1831. године вилајетска власт ''на молбу христијанског особља дозволила да ради поучавања њене младежи по њиховом обичају учитеља имати могу''.
Послије четири године (1835), стигао је из Цариграда ферман да се за православну и католичку крштену дјецу може отворити школа у Бањој Луци, али се не зна да ли је школа отворена или није. Митар Папић тврди да школа није отворена, а као разлог наводи да се, вјероватно, није могао наћи квалификован учитељ.
"Истом 1832. почиње у Бањој Луци свитати зора школовања и писмености у православном дијелу нашег народа...", наводи и Стојан Бијелић.
Срби су, наводно, тражили од босанског валије да им дозволи да смију, у царско здравље, добавити једног учитеља, који би њихову дјецу поучавао у вјери и писмености, да им дјеца не остану слијепа код здравих очију. Валија услиши њихову молбу, и стиже дозвола. Оригинал овог документа, како даље пише Бијелић, налазио се, својевремено, у архиви Српско-православне Црквене општине у Бањој Луци, са преводом Костаћи ефендије Јовановића.
Историчар Ђорђе Микић цитира превод текста дозволе и објашњава да се не зна како се српска школа даље развијала, јер је дио архиве Српске општине пропао за вријеме Првог, а оно што је остало уништено је за вријеме Другог свјетског рата. Архива је, наиме, била спакована у сандуцима на тавану Српске основне школе (црквена зграда код биоскопа "Козара", у којој су данас ''Коло српских сестара'', СПД "Јединство" и још нека српска друштва). Ту су се, на почетку Првог свјетског рата, смјестили војска и шуцкори, који су, тражећи бомбе, повадили архиву из сандука и разбацали, а оно што је остало, доцније су спалиле усташе.
Основна школа и Богословија у бившој Радуловић-Опујићевој згради (данас је на том мјесту Скупштина града)
"Поуздано се зна да српско-православна основна школа у Бањој Луци ради од 1856. године. Те године у школи је предавао учитељ Михајло Ђурковић, који је доселио у Босну из Мађарске. Од те године може се редовно пратити живот ове школе", пише Митар Папић.
Српску школу у ова доба, тачније 1858. године, помиње и руски конзул Гиљфердинг и наглашава да су у њој, поред православне, учила и католичка дјеца.
Године 1862. школа је радила у масивној једноспратној згради Црквене општине у којој је, како биљежи бањолучки публициста Вук Јеловац, за вријеме турске окупације било сједиште српског митрополита, када би из Сарајева долазио у канонску посјету Бањој Луци. Зграда се налазила у непосредној близини цркве Ћелијe.
Из те зграде школа је 1864. године пресељена у Радуловић-Опујићеву кућу, коју је Црквена општина откупила од тршћанског трговца Опујића за 800 дуката за Богословију и Српску основну школу.
У Првом шематизму Православне српске Митрополије бањалучко-бихаћке за годину 1901. наводи се да је мушка основна школа основана 1864. године и да су учитељи били: Ксенофон Зита и Стево Вукић, а имала је 143 ученика. У женској основној школи, основаној исте године, доцније су радиле учитељице Софија, удова Ковачевић и Анка Дракулић, а ученица је било 14964.
Прва српска учитељица Анка Дракулић, стигла је у Бању Луку 1868. године из Новог Сада на позив угледног бањолучког трговца Јове Пиштељића. Задатак јој је био да подучава превасходно женску дјецу у породици Пиштељића, али не само њих. Ту је остала до 1877. године, када се поново враћа у Нови Сад. На позив Српске Црквено-школске општине Бања Лука Дракулићева се вратила у град на Врбасу 1879. године, да би у Српској основној школи радила до пензије 1907. године.
Школа се издржавала од прилога бањолучких грађана, претежно трговаца. Српски трговци, као највиђенији људи у граду били су и чланови Црквене општине. Путујући по свијету увидјели су да долази вријеме када се ни један сложенији посао неће моћи обављати без образованих младих људи, те су радо улагали у школе. У почетку, школу су и похађала највише дјеца трговаца, да би им се, ускоро, придружила и дјеца занатлија, са жељом да науче да читају, пишу и помало рачунају, тек толико да могу у тефтер завести којег дужника, у очевој радњи и тиме припомоћи у послу.
Године 1871. основан је Школски фонд "који износи 20.000 гроша чаршијскије. Најглавнији трговци бањалучки, без којих се не може ништа свршити, прилажу за основне школе: Ђорђе Делић 300 гроша, Јово Пиштељић 300 гроша, Јово Кнежевић 200 гроша, Саво Милић обећао, а ништа не даје..." , биљеже хроничари. Овај школски фонд представља једну од најстаријих институција те врсте у Босни и Херцеговини.
Исте, 1871. године, саграђена је нова зграда Богословије са семинаријом на Царском друму (преко пута данашње главне Поште, на углу гдје је Скупштина града), па је и Српска основна школа добила свој простор у овом пространом здању, највећој згради у то доба у Бањој Луци.
Пред устанак 1875. године, у Крајини је радило педесетак српских школа, мада су им турске власти на сваки начин чиниле сметње, јер Турчин се више бојао српских школа него цркава, сматрајући да је непросвијећен народ лакше држати у покорности.
За вријеме устанка, Богословији и Српској основној школи био је забрањен рад. У новој згради Богословије била је смјештена најприје турска, а потом и аустроугарска болница. Послије устанка, Богословија више није обновљена у Бањој Луци, а Српска основна школа вратила се под сводове њене зграде и 1. октобра 1879. године наставила са радом. Просторије на спрату преуређене су за учитељске станове.
На бившу зграду Богословије, тадашњу Српску основну школу, Црквено-школска општина је 1881. године поставила таблу на којој је крупном ћирилицом писало: СРПСКО-ПРАВОСЛАВНА ОСНОВНА ШКОЛА. То се није допало котарском предстојнику Стефановском, те је од Јакова Бабића, предсједника Црквеног одбора, тражио да се натпис промијени у ГРЧКО-ИСТОЧНА ПУЧКА ШКОЛА. Како је наређење послао на ''предсједника одбора грчко-источне пучке школе'', Бабић је доносицу вратио пошиљку, јер није упућена на праву адресу.
То је изазвало спор између окупаторске власти и Црквено-школског одбора са Тодором Пиштељићем на челу. Тридесетак најугледнијих бањолучких Срба, предвођених Ђорђем Делићем, упутило се окружном предстојнику Андрији Марковићу, а Пиштељић је понио и царску прокламацију, која је пред окупацију послата народу Босне и Херцеговине. Видећи да Срби добро знају обећана права, Марковић није имао куд, и натпис остаде нетакнут.
Први учитељ обновљене Српске школе био је свршени богослов Вид Ковачевић, који је за вријеме устанка био учитељ у једној од школа мис Ирби, за избјегличку дјецу. Године 1882. упослише још једног учитеља, Љубомира Трбуковића.
Почетком 1883. године Вид Ковачевић би рукоположен и постављен за бањолучког пароха, а мјесто њега за учитеља и управитеља српских школа дође Светозар Вукашиновић.