БАЊА ЛУКА ЗА ВРИЈЕМЕ ТУРСКЕ ОКУПАЦИЈЕ
Турци заузимају Бању Луку 1528. године. Град се снажније развија од 1553. године, када је сједиште босанског санџак-бега премјештено из Сарајева у Бању Луку. Доњи Шехер био је значајан град за вријеме Ферхат-паше Соколовића, поготово од 1580. године, када Босна постаје беглербегат, а Бања Лука привредни и војно-политички центар цијеле данашње Босанске Крајине.
Тврђава Врбашки град
Звечај, дворац војводе Хрвоја Вукчића, 1404.
Од тога доба, током вишевјековне турске окупације, град ће бити промјенљиве среће. Кад су у њему столовали паше и везири, цвјетао је и развијао се, напредак се могао видјети на све стране. Потом би се политичке прилике промијениле, паше и везири су одлазили, а Бања Лука таворила, скрајнута и заборављена.
Са обје стране Врбаса саграђене су куће, од којих је свака, како биљеже већ поменути путописци, имала малу башту са цвијећем и украсним шибљем. Тако турски путописац Евлија Челебија, који је ове крајеве посјетио још 1660. године, пише да је Бања Лука у то доба имала 3700 кућа, од којих је готово сваку красио виноград, башта и ружичњак, диван као земаљски рај.
"Због тога што се овај град састоји од двије тврђаве он се у сарајевској грунтовници (девтерхани) назива Бањалукатејн. Освојио га је Гази Ферхад паша и према старом граду подигао нови град, тако да је између њих удаљеност само два корака. Оба су града саграђена од тврдог материјала, на лијевој страни низ ток ријеке Врбаса...", биљежи Челебија.
Овај путописац бави се и именом града, које објашњава овако: "Илиџа на латинском језику каже се бања. Како изван овог шехера на рубу башча има једно топло врело (илице) оно је добило име Бања. Како је опет у оно доба на њеној ивици постојао један шехер, он је добио име Лука. То се касније у народном говору једно с другим спојило и он је назван Бања Лука..."
У средини града, са десне стране Врбаса, од давнина се помињу купке са топлом минералном сумпорном водом. По неким историчарима постојале су оне ту још од римских времена, док други сматрају да потичу из средњег вијека, јер се са својим облим луковима и округлим рупама на своду примичу романском стилу. Због ове љековите воде, ширио се град око њених извора и према сјеверу, али и узводно, гдје су у средњем вијеку били стари градови: Врбашки град, Звечај, Бочац и Котор.
Већ поменути Евлија Челебија, који је Бању Луку видио прије аустријско-турских ратова, тврди да је то веома богат шехер. Бањолучки трговци, каже даље Челебија, трговали су са Београдом, Скопљем, Солуном, Сплитом, Венецијом. Осим трговине, нешто мало рударства око Бронзаног Мајдана, као и жита, због којег бањолучки крај прозваше "хамбаром Босне", друге привреде овдје није било. У 16, а поготово у 17. вијеку, бањолучке занатлије, превасходно кожари, крзнари и златари, били су надалеко чувени.
Почетком турске окупације, у самом граду, живјели су муслимани, док су Хришћани, поготово православни, радије остајали на селима. Кад су почели с брда силазити да у градовима уновче своје производе, Турци схватају да ће им досељавање вриједних, и разним пословима вичних Православних хришћана обезбиједити удобан живот, те дозвољавају "хришћанском милету да се може населити на пустом пољу, на десној обали Врбаса, источно од Кулмахале, заузимајући Влашки бријег". Тако је основана прва српска насеобина у Бањој Луци, звана Влах-махала. Њени становници бавили су се углавном опанчарским, ћурчијским, ћебеџијским, терзијским и кујунџијским занатима. Између Кул-махале и Влах-махале, на Ребровцу је саграђена парохијска црква са гробљем.
За вријеме аустријско-турских ратова (1683-1739), аустријске чете су два пута продирале у Бању Луку, први пут 1688, када су запалиле град и уништиле готово све што је у годинама напретка створено. Разорени град, био је једно вријеме напуштен. Оно што нису уништили за вријеме првог напада на Бању Луку, Аустријанци су довршили 1737. године, за вријеме познате битке под Бањом Луком. Тада је страдало на хиљаде Турака и Аустријанаца, али и Срба, који су се у Влах-махали нашли између двије војске: са истока Аустријанаца, а са запада Турака. Народ се разбјежао спасавајући живу главу, имовина је разнесена, или уништена. Многи су и главом платили. Ратови су, поред пожара и разарања, донијели и друге велике невоље: гладне године и кугу 1690, а нарочито 1732. године, када је ова пошаст однијела животе 7000 људи.
Српска варош
Послије побједе над Аустријанцима, турска власт је, окупљајући Србе на своја огњишта, дозволила да се окуће и са лијеве стране Врбаса, источно од Меме-Махале, насељене искључиво исламским становништвом. Тако је основана Српска варош, која се налазила између Српског православног гробља и Јелић-поља с једне стране, и данашње Српске улице, с друге.
Иријартов цртеж Српске вароши (1875)
Срби су основали и своје гробље у које се и данас сахрањују, али нису имали Православну цркву гдје би се Богу молили за спас душа и бољи напредак. Ваљало им је ићи у Ребровачку цркву која је дивним чудом остала неоштећена иза споменуте битке под Бањом Луком 1737. године.