СРПСКА ЧИТАОНИЦА
Свјесни да нова окупаторска власт, за разлику од претходне, турске, поред тијела жели да Српском народу пороби и душу, Срби ступају у борбу за националне институције, културне, просвјетне и хуманитарне. Ослоњени на Црквену општину поново отварају Српску основну школу, граде цркву (1879), а потом се прихватају посла око обнављања Српске читаонице, оснивања Српског пјевачког друштва ''Јединство'' (1893), Добротворне задруге бањалучких Српкиња (1900), Српског културног и просвјетног друштва ''Просвјета'' (1902), организују Светосавске бесједе...
Основана у оквиру Богословије 1868. године, Српска читаоница радиће под њеним окриљем све до Босанско-херцеговачког устанка (1875-1878) 1875. године, када су и Богословија и Читаоница затворене. Богословија више није обнављана, а Српска читаоница ће наставити са радом, што у потаји што јавно, 1883, односно 1893. године, у вријеме аустроугарске окупације.У њеним Правилима, донесеним 12. маја те 1883. године, која је Земаљска влада потврдила почеткoм јуна исте године, каже се да је циљ Читаонице "да распростире изображење, човјечност и друштвеност међу становницима..."
Српска читаоница једно вријеме била у кући Стојана Бабића на Кастеловом ћошку
Даље пише да читаоницу оснивају и издржавају њени чланови, а то могу бити "сви они који се броје међу лојалне, поштене и учтиве људе и који су синови Босне и Херцеговине или Аустро-Угарске монархије". Правила налажу да је "конференцијални и пословни језик - српски, а у случају престанка рада читаонице све њено имање припада фонду Српско-православне основне школе у Бањој Луци". Обнављање Српске читаонице у вријеме аустроугарске окупације знатно је допринијело духовној обнови српског народа у Босанској Крајини и Бањој Луци.
Ристо Бесаровић наглашава да је одобрење аустроугарске окупационе управе да једно друштво, као што је то била бањолучка Српска читаоница, на почетку дјеловања Калајевог режима, добије национални назив, био преседан у пракси нове управе. Наиме, тадашњи заједнички министар финансија Бењамин Калај био је категоричан да назив "српски" треба да стоји само уз "православни" и то једино у вјерским стварима.
Балкански и Први свјетски рат, поново ће довести до прекида рада бањолучке Читаонице, да би била обновљена за вријеме Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије и радила све до 1941. године.
Одбор за изградњу Српског дома, зграде Српске читаонице, с протом Душаном Кецмановићем на челу
Културно-просвјетна мисија Српске читаонице била је, уз Српску православну цркву, најснажнији духовни извор, на којем је вјеру и наду у боље сутра, налазио порабоћени Српски народ. Српска друштва, предвођена Српском читаоницом, како ће 1907. године писати Кочићева ''Отаџбина'', изражавала су ''из дана у дан на свим линијама живота и тежњи, у културном, економском и политичком раду, све потпуније и јасније изразе". Како се даље каже, оснивање пјевачких друштава, отварање нових читаоница, вођење живе акције за покретање земљорадничких задруга, посљедица су што је "народ увидио да је остављен сам себи и зато покреће низ иницијатива, које у сретнијим земљама врше и потпомажу државне власти".
И поред свих сметњи које је страна власт чинила српским националним друштвима, па и читаоницама, улога Српске читаонице у Бањој Луци бивала је све значајнија. То ће доћи до изражаја нарочито у вријеме кад Бања Лука, добивши средње школе, чији свршени ученици настављају школовање у великим европским центрима, стиче и домаћу интелигенцију, која заузима истакнуте положаје у граду и друштву.
СРПСКО ПЈЕВАЧКО ДРУШТВО ''ЈЕДИНСТВО''
Желећи да се свјетској јавности прикаже као културна препородитељка, аустријска власт чини затеченим народима на окупираним подручјима мале уступке који је много не коштају, знајући да се њима често може много постићи, не угрожавајући сопствене политичке интересе. Власт дозвољава оснивање културних, просвјетних и хуманитарних друштава са националним предзнаком.
Српска пјевачка друштва, која су и у Србији и Војводини била културни, друштвени и национални центри, у Босни и Херцеговини имала су немјерљив значај у очувању националне свијести српског народа под туђинском влашћу, постајући народна уточишта, тачније извори, на којима се пила духовна снага за нова прегнућа, али и за нове буне и устанке.
Замисао око оснивања ових друштава одавно је загријала народну душу. Крај 19. и почетак 20. вијека у Босни и Херцеговини је доба у којем се оснивају пјевачка друштва на конфесионалној и националној основи.
Бања Лука, Господска улица, Књижара и папирница Ладислава Волфа
У Господској улици два српска друштва, ''Јединство'' и Српска читаоница
У то доба основана су српска пјевачка друштва "Његуш" (1866) у Тузли, "Вила" (1887) у Приједору, "Гусле" (1888) у Мостару, "Слога" (1888) у Сарајеву, као и "Јединство" (1893) у Бањој Луци. Док су та друштва била у повоју, Српска православна црква и српски родољуби помагали су им да ојачају.
Поред српских, основана су и хрватска, муслиманска, јеврејска пјевачка друштва. Кад је једном почео, покрет оснивања пјевачких друштава није се могао зауставити, тако да су до 1941. године у Босни и Херцеговини постојала 73 пјевачка друштва, међу којима 34 српска, 21 хрватско, девет муслиманских, два јеврејска и три радничка друштва.
Малобројни сачувани документи казују да је Српска православна Црквена општина у Бањој Луци, значајном културном и духовном центру Српског народа, основала Српско-православно Црквено пјевачко друштво, потоње Српско пјевачко друштво "Јединство", на Ваведење Пресвете Богородице, 4. децембра 1893. године. Правила Друштва донесена су на сједници, одржаној 12/24. априла 1894. године. Први диригент "Јединства" био је учитељ Младен Бошњаковић. Послије њега хором је руководио учитељ Ксенофон-Сено Зита, поријеклом Грк, одличан баритон и добар познавалац карловачког појања. Рођени Бањолучанин, Сено Зита пјевао је и у бањолучком црквеном хору, на сијелима, те светосавским и другим забавама српских друштава свога времена. Понекад га је на клавиру пратила кћи Зора.
Од свог оснивања, "Јединство" је било састајалиште српске омладине, а у његовим просторијама млади су се окупљали и забављали уз пјесму, свирку и кола. Први предсједник овог друштва био је учитељ и прота Вид Ковачевић, а перовођа Ксенофон Зита.
Одбор друштва је 28. априла /10. маја 1894. године упутио Правила Друштва високој Земаљској влади, која их је већ 17/19. децембра исте године одобрила и дозволила рад "Јединства".
Српско-православно Црквено пјевачко друштво "Јединство" и Српска читаоница биће звијезде водиље Српског народа за вријеме аустроугарске окупације. Схватајући да је снага свих, поготово малих народа, у његовању културе и традиције, Читаоница и "Јединство" уздигли су се изнад својих основних функција и постали носиоци српског духовног препорода. За вријеме Првог и Другог свјетског рата, друштву ће бити забрањен рад, а послије ослобођења комунистичке власти нису дозволиле његову обнову.
Српско пјевачко друштво ''Јединство'', освећење друштвене заставе 1905. године